Да ли сте се нашли у ситуацији да сте имали педесет центи у џепу и да сте уредно уплатили пола сата за паркирање на јавном паркиралишту, отишли сте у куповину, и кад сте већ били у реду на каси, супруга се сетила да је заборавила кокосово брашно за кифлице. Изашли сте из реда, узели ту намирницу без које ваше домаћинство више не би функционисало како треба, стали поново на зачеље и на излазу из продавнице констатовали да вам је остало још пет минута до истека времена које сте уплатили за паркирање.

Док идете према семафору, баш се укључује црвено светло. Гледате на сат, поцупкујете с ноге на ногу. Још два минута до истека уплаћеног времена за паркирање. Журним кораком приближавате се аутомобилу и у том часу видите униформисану особу како између брисача и ветробрана одлаже жуту цедуљу која ће ваш скромни кућни буџет олакшати за нових четрдесет долара.

Гутате пљувачку, почели бисте да урлате, полугласно мрмљате све клетве које вам падају на памет. Најрадије бисте дотичну униформисану особу зграбили за рамена, продрмусали, унијели јој се у лице: „Је ли ти!? Слушај овамо..!” „ Yes, Sir?” Рука униформисаног се као успут лаћа радио-станице.

То је, дакле, ситуација, на коју бих желио да скренем пажњу. Премда се налазим на континенту о којем сам, још као дете, преко вестерна добио одређену слику – да се на овим просторима навелико користе сочне псовке, и да су песничење и право мушко табање нормалне појаве и легитимна средства за истеривање правде, и да се представник власти, макар то био и шериф главом и брадом, може опсовати - водите рачуна да су та времена прошла.

Ушли смо у цивилизовану епоху. Униформисане особе свих профила: возачи аутобуса и трамваја, разноразни контролори, припадници обезбеђења свих врста, стражари, чувари и ко све не, овде у Канади су заштићени као поларни медведи. Свако вређање ће бити санкционисано као вербални деликт, а свака претерана агресивност, или стање које се код нас назива „пао му мрак на очи” или „дошла му жута минута” ... биће спречена у најкраћем могућем року, и то једним савременим средством о коме је реч у овој причи. Дакле, уколико полиција установи да у таквом стању представљате опасност за њихову општу безбедност, бићете, како се то стручно назива «неутралисани» електрошок - пиштољем, односно „тејзером”.

Испаљени хитац из ове направе у стању је да у човеку, у року од пет секунди, изазове кратке електрошокове од 17.500 до 50.000 волти. Циљ овако изазваног електрошока јесте умртвљивање чулног и моторног система, након чега погођена особа остаје непокретна и несвесна .

Био сам потпупно неук и неупућен у погледу ове направе, све док ми пажњу није привукао један скандалозни видео-снимак са аеродрома у Ванкуверу, на којем се јасно види егзекуција Пољака Џиеканског, а коју је извршила локална полиција. Кратко ћу се само осврнути на овај догађај.

Пољак Џиекански је на позив мајке требао да се усели у Канаду из Пољске. Неким случајем, дошло је до неспоразума и мајка је погрешно обавештена да њен син није на списку путника који су требали да долете најављеним летом у Ванкувер. Због тога се удаљила с аеродрома након неколико сати чекања. Авион се на крају појавио, а несретни Џиекански, који није знао реч на енглеском, смештен је на аеродрому у једну изоловану просторију са зидовима од стакла и остављен да у њој чека сатима.

Поменути видео-снимак приказује даље једног тотално избезумљеног човека, који је очигледно изгубио контролу над собом, и почео да корача горе-доле, виче на пољском, баца столице... Ажурни припадници обезбеђења на то позивају полицију. Џиекански у међувремену руши компјутер, а онда петорица полицајаца у пуној ратној спреми, упадају у просторију.
У том тренутку, Џиекански не показује никакве знакове отпора, што није спречило једног од полицајаца да употријеби „тејзер”. И то, како ће се касније испоставити, неколико пута заредом, док жртва није пружала знакове отпора. На снимку се чују урлици, види се како се несрећно човек на поду превија од болова, а један од полицајаца у њега испањује још један пројектил, за који ће се испоставити да је смртоносан .

Тек након тога догађаја, на видело је изашла истина да је у Канади овај човек већ осамнаеста жртва која је умрла након што је „тејзерована”, а да је Америци број сличних случајева премашио бројку 30. Иако сам се својски трудио, нисам у поменутом видеу видео ниједан елеменат који би оправдао употребу овог оружја. Доктор, у пратњи преводиоца за пољски, могао је свакако бити једна од алтернатива, али на то нико није ни помислио. Морам да признам да су ове сцене на мене деловале шокантно и да ме је обузео страх, тако да сам направио списак ситуација у којима ћу добро пазити како ћу реаговати да се не бих довео у ситуацију да морам бити неутралисан „тејзером”.

Дакле, одсад, када будем чекао градски аутобус по сат времена, и кад се овај не појави у четири очекивана термина, и кад се број несретних путника који смерно чекају у реду буде повећавао сваког часа и послушно увијао као глиста, никако нећу изгубити присебност духа и почети да се буним... А кад на крају дође тај објекат чежње и избављења са његовим височанством – возачем Транспортног предузећа Торонта, који ће, уместо да прими путнике и настави да вози, мирно изаћи напоље и гегајући се кренути према WC-у...

Не, ја ћу и тада, исто као и остали из првих редова, уљудно направити место да он прође ... Нећу уздисати, ни проклињати га... Не. Ни у себи, ни наглас. И, кад се његово височанство, након обављене радње, поново врати, прође између нас и уђе на иста аутобуска врата и затвори их иза себе, па отвори кафу, отпакује сендвич и на миру га поједе, ишчачка зубе, обрише руке, и тек онда отвори врата, не, ја нећу ни помислити на клетве и псовке, нећу ни помислити да га питам да ли је икада чуо за возни ред и откуд му право да малтретира 50 људи. Не, ја ћу само бацити поглед на његову радио-станицу, његову сиву униформу и сјетити се чаробне направе која се зове „тејзер”.

Исто тако, кад ишчашим ногу на леду, па ме одведу у хитну помоћ и кад ми, избезумљеном од болова, узму све податке и унесу их у компјутер, и потом ме пошаљу у чекаоницу и пусте да чекам сат, два, три, четири, окружен призорима патње и болова сапатника и несретника какав сам и сам, који чекају да се неко смилује и да их доведе макар до првог круга избављења, тј. да се по протоколу појави прво неки милосрдни стажиста, опипа вам зглоб и тиме вам омогући да можете да чекате следећа два сата на доктора који ће вас слуђеног или отупелог од бола проследити у гипсаону – не, ни тада нећу викати, урлати и клети, или, не дај Боже, употребљавати псовке и повисити тон, јер, могао би неко из обезбеђења оценити да нарушавам јавни ред...

Због свих горе наведених разлога уписао сам курс јоге и редовно тренирам смешкање испред огледала. Немам новаца да купим алуминијумски прслук који се показао као једино делотворно средство у одбрани од хитаца из електро-шок пиштоља. Јер, ко зна да ли ми је проширено срце, да ли имам аритмију или убрзани број откуцаја, па би ме и тај један пројектил из „тејзера” могао смирити једном за сва времена.

П.С. Недавно је у Ванкуверу завршен вишемесечни процес против 5 полицајаца, осумњичених за прекорачење овлаштења, прекомјерну употребу силе и неадекватну примену „тејзера“ у горе наведеном случају. Колико ми је познато, направњен је мали помак у погледу будуће употребе «тејзера» - хици више неће смети да се испаљују у пределу трупа већ само у екстремитете.

Такође, још једна ствар коју сам споменуо у овом чланку добила је свој епилог ових дана. Стручна комисија је израчунала да возачи у Торонту свакодневно губе око 2.5 сата свог ефективног времена на путу од куће до посла и натраг због застоја и неорганизованог саобраћаја на ауто-путевима Торонта . Све је то последица једне непланске и кратковиде политике, где се уопште није водило рачуна о томе да се потражи алтернативно решење за стално растући број аутомобила, неорганизовани градски превоз, све већи број фирми изван града, катастрофално стање мреже путева ....

Овдашње градске власти су - након што су сазнале за ове податке, дошле на спасоносну идеју – увешће наплату за коришћење најпрометнијих путева у периоду највећих јутарњих и послеподневних гужви. Док сам слушао ову вест на радију, закован у свакодневном „шпицу“, помислио сам да би се ово „решење“ на српски могло превести као «сољење живе ране».