Немам баш често прилику да се опустим. Радим инжењерски посао, гајим децу. Но оно што је “тамо далеко” готово немогуће, овде је ипак оствариво захваљујући богатом и добро организованом друштву – преживљавам напорну свакодневницу.

Ретки тренуци када имам мало више времена за себе су мањи и већи распусти које деца делом проводе у домовини код родбине. Ипак, иако „заслужујем“ одмор, како ми пријатељи често говоре, осећам готово увек кривицу када било шта неуобичајено себи (и/или деци) приуштим.

Враћају ми се слике из детињства, тврдоглаво одбијам храну, упркос опоменама родитеља да је „пола Африке гладно“ и хватам себе у нелагодном осећању као да сносим одговорност за цео онај део света који данас гладује. Моја генерација је одрастала у време Јосипа Броза и не знам да ми је лично нешто недостајало, што можда не значи да је било изобиља, него да су прохтеви били скромнији.

И овог пута су деца на кратком распусту у отаџбини, а ја коначно имам пар дана „слободе“. После напорног радног дана провере квалитета завршеног пројекта (Quality Managemnt Gate), где су ме колеге тотално излуделе темељитим проверама програма (Source Code), као и датотека које прате целокупан процес и којима би требало да се потврди квалитет одрађеног посла, одлазим у „Wellness Club“ једног центра за разоноду, културу и рекреацију недалеко од стана.

Клуб је замишљен као ланац сауна, турских и римских купатила, сала за опуштање, омањих пријатно уређених соба за масаже, вештачких лагуна, џакузи када… Жуборе вештачки потоци и падају слапови преко вештачких стена. Тропско биље и огромне крлетке са правим „рајским“ птицама, пријатна музика у свакој од соба за одмор…Миомириси из сауна и купатила… Једном речју „илузија раја“, ако посетилац има довољно маште и воље да јој се препусти.

Посетиоци оба пола шетају наги, слободни, тек понеко покрива голотињу пешкирчетом понетим за седење у сауни, како налажу правила. И док лешкарим у топлом базену на тераси овог центра и питам се шта је заправо цивилизовано: купати се у маси наг или у купаћем костиму, поглед ми се заустави на једном пару у нежном загрљају: знам их обоје са часова немачког језика. Он је био основац када је пао Чаушеску, она је у то време већ била студент, а затим зрела жена кад су ратовали тамо негде на Балкану.

Нецивилизовано посматрам… Беласају јој се лепа рамена под бочним осветљењем са ивице каде, на његовом лицу блаженство док их љуби. Размишљам, шта их спаја?

Немају заједнички језик, велики је распон у годинама… Математички, логички гледано, спаја их резултат низа догађаја који су довели да им се путеви пресеку у овој тачки простора и времена, људски гледано спаја их потреба да се буде схваћен и вољен.

Устајем из базена, скрива ме облак паре, а и мрак који се у међувремену спустио на град, окрећем леђа да избегнем препознавање и остављам пар којем је успело да, упркос свим законима математике, логике и физике, заустави време макар на трен и избрише све разлике.