Добро позната слика - разјарена младеж на улицама, опипљиви идеализам у ваздуху, поносно подигнуте главе са погледима који севају на постојећи поредак ствари и не желе му ништа добро. Неки мисле да се сва та енергија покренута протекле зиме распршила и истопила од врелине летњег сунца. Али она се само примирила. Знам то, јер сам је већ једном видела. Осетила. Доживела. И ево је опет преда мном, после толико година, стихијска, неукротива, ојачана.

Средина деведесетих, Коларчева улица, београдска зима која узпратњу кошаве леди све до срца. Асфалт је до последњег атома испуњен људским телима која седе, стоје, певају, свирају, узвикују. На неких 500 метара удаљености – полицијски кордони. Чекају.

Мало даље, пркосни узвици, упаљене ватре, црвени носеви, сјајне очи. Сви смо ту због једног разлога. Сви смо ту са истим циљем. Сви смо ту јер тражимо шансу. Шансу за нас, за оне који долазе после нас, па чак и за оне који су дошли пре нас - бар за неке од њих. На свом младалачком идеализму ћемо изнети промену, пркосећи пендрецима, надмоћи, систему. Шта су смрзнути носеви и понеки ударац у замену за револуцију, будјење из масовне хипнозе, учествовање у стварању новог поретка, нове будућности.

Божић 2008. у Атини, Ерму улица. Гомиле младих људи у њој. Узвици, пароле, и исти онај сјај у очима. Деле се леци на којима пише: „Ове године немамо Божић “. Али, ја сам овај пут, само посматрач. Док их гледам... Нешто се буди у мени. Да ли смем себи допустити...Да поново верујем...

Између два догађаја сам постала индивидуални идеалиста и друштвени скептик који приватно у свом микро свету и даље не верује у систем и тајно гаји идеје о идеалном друштву, потпуно другачијем од данашњег. Наизглед играм по њиховим правилима, радим 40 сати недељно и уредно плаћам порезе, трошим све више на потребе које стално расту, задужуем се преко својих могућности да бих пунила своје ормаре, куће и животе небројеним стварима. Рекло би се да сам од homo-revolucionist са остатком своје генерације ентропирала у homo-economicus.

Али дубоко у стомаку и даље им не верујем, на мојим трепавицама пркос немирно спава, а немир у тренутцима као што је овај – урличе.

Прошавши у раним двадесетим new age фазу, када је мој дух, пркосећи дотадашњем стању ствари, знао да могу имати све само ако верујем и ако се довољно потрудим, формирала се моја нова животна филозофија, коју бих данас грубо описала у смислу „Избори се за себе јер се други неће борити за тебе, створи свој свет лепши, бољи и исправнији од оног около тебе и никад не веруј систему и људима који га представљају“. Од тада се возим на феноменалном и непредвидљивом тобогану који ретко открива шта долази иза следећег окрета. Светлост и вода ме прочишћавају, хаос ми помаже да надјем ред у себи, а мекоћа људи је мелем мојој некада стврднутој души.

Током ових година медитеранско сунце је испарило токсине који су се нагомилали животом у Београду девесетих, мелтеми је одувао наслаге са душе нанесене немилосрдном кошавом, Егејско море је испунило рупе које је Београдски асфалт направио.

Али на срећу не постоји стихија која би умањила величину те мале Коларчеве улице и свега што се тада у њој дешавало.

Наш младалачки пркос тада нису могли слиомити пендреци, претње или страх. Али, они су се опаметили. Више не прете, већ подмићују. Добри послови, пуно новца, привилегије и друштвено признање. Нуде нам уздизање ега и осећај свемоћи. А траже тако мало у замену. Наше снове. Наше вредности. Наш идеализам.

На нама је коју пилулу ћемо да одаберемо.