Можда овај 22. август неће ући у рубрику “догодило се на данашњи дан”, али ја осећам потребу да га поменем…

Пре неки дан сам се чула са родитељима (као што то обично радим у последњих дванаест година) и као уз пут питала: ”Шта планирате за суботу?”, с обзиром да тата (деда, таст) обележава седамдесети рођендан. “Ништа посебно, то и нису неке године за хвалу”, прокоментарисао је слављеник, али сам у позадини чула маму која је добацила да је имала намеру да то мало веселије прославе, али да су им тренутно неки мањи радови око куће, а и деца нису ту… Речи су остале негде у ваздуху између Србије и Аустралије…

Као по неписаном правилу деда за рођендан добије нове кожне кломпе које обожава да носи без обзира на годишње доба, и велику лубеницу коју само он зна да издуби кашиком тако да је једна половина искључиво његова. (Често помислим купујући лубеницу на “кришке” у локалном супермаркету како би се тако начета продавала на улици положена на сламу у запрежним колима уз обавезно отегнуту рекламу црнопутих продаваца: “ЛУБЕЕЕЕЕНИЦА!”).

Дошао је петак, дан пред рођендан, а мени се нешто висе од 20.000 км колико нас дели учинило још даљим. Једино ми је ишла у прилог временска разлика… Србија је још спавала, а моја мала несаломива екипица и ја смо смислили план! Деда мора имати велику торту за рођендан! Само још да смислимо како то да изведемо.

Ређале су се идеје, али је требало наћи одговоре на пар основних питања: код кога наручити торту, да ли је прекасно да се направи за један дан и како убедити потенцијалну куварицу да ће јој рад бити плаћен, ко ће торту преузети и на крају уручити слављенику, а да не покваримо изненађење?

Моје девојчице су прокоментарисале да би највећи ефекат био кад би сви петоро одмах сели у авион и лично доставили торту. Уз сетан осмех предлог је добио ознаку “неприхватљиво”. Морали смо сачекати да у Србији сване…

“А да ја пошаљем поруку мојој Ив., можда је још у граду?”, нестрпљива је била моја тинејџерка. “Не долази у обзир, дете још спава!”, проговорио је у мени мајчински инстикт. Кроз неколико сати имајући у виду да је петак пијачни дан смело сам закључила да је 7:30 сасвим пристојно време да се пошаље смс порука. Пошто још нисам овладала (а вероватно и нећу) разним скраћеницама које данашњи млади користе у телефонским препискама, моја порука је имала пуне 4 “странице” све са уредно написаним знаковима интерпункције и великим и малим словима. Моја драга пријатељица Т.. је са одушевљењем прихватила идеју; “Ако ништа друго, можемо купити торту у продавници, ја сад имам поправне испите из енглеског, па чим заврсим са ђацима, јављам ти се!”

Нисам хтела да будем незахвална, али ми се идеја о куповној торти није допала. “Ок”, гласила је моја повратна порука. Није прошло ни 10-так минута, кад ме је тргао звук мобилног са новом поруком:” Зови ме одмах, наручила сам ти торту код једне жене.”

Т.. се такође није свидела првобитна идеја и по цену да закасни у школу на посао бацила се у потрагу за неким ко је вољан да направи торту за један дан. Само још није била сигурна да ли деда више воли чоколадну варијанту или са воћем.
С обзиром да ће лубеница сигурно бити део рођенданског декора одлучиле смо да је „реформ торта“ идеално решење. Мени је у суштини било свеједно само да изненађење успе. Прва фаза је решена!

А сад плаћање… Агенције за доставу новца су већ уиграна шема на релацији Аустралија-бивша Југославија. Срећом, нађ пријатељ је један од власника такве агенције и кад сам му објаснила да ми треба рођенданска торта хитно за сутра он ми је у шали рекао да његов достављач није баш вичан у прављењу торти, али је обећао да ће паре бити уручене у року од сат времена.

Речено – учињено.

Ако ништа друго савремена технологија је у тим тренуцима радила беспрекорно! Мобилни, интернет, телефон - све у сат времена решено лакше него што је у почетку изгледало.

Епилог: торта се прави и биће готова пред ручак на сам дан рођендана, Т.. ће преузети торту, а њена ћерка Ив.. ће је однети деди на кућу у тренутку када ћемо ми, као случајно, да се укључимо на скајп и путем интернета му честитамо седамдесет лета.

Надам се да неке наредне рођендане нама драгих људи у отаџбини нећу морати да честитам преко неке још савременије технологије, већ онако, дéмодé уз топао загрљај и пуно смеха, па нека на трпези буде и само пола лубенице…Биће више него довољно…