Даики, Јуки и Шоки Фукузуми су три живахна брата, деца из мог комшилука које сам подучавала енглески од њихових предшколских дана. Годинама их је мама доводила и одводила на часове и иако нисмо били лични пријатељи довољно дуго смо се познавали да је наш пословни однос попримио и одређену личну нијансу. Даики, петнестогодишњак, је био у припремама за пријемни испит и долазио је код мене сваког понедељка и петка. Јуки и Шоки су основци, имају десет и девет година и њих двојица су заједно долазили на часове сваке среде.

Једне среде ме је њихова мама питала да ли могу да и наредне школске године подучавам њене синове; уобичајена пракса да би се унапред обезбедио жељени термин и направио план за наредну школску годину. Те среде смо лепо утаначили време. У петак ме је госпођа Фукузуми назвала и доста тихим гласом отказала час јер је Даики био болестан. Ништа необично, мислила сам тада. У понедељак је Даики дошао, блеђи него обично, али сам претпоставила да је то последица болести.

Био је, као и увек, живахан и гласан и рекао ми је да ће се за коју недељу преселити код баке на други крај Јапана, али ме је замолио да ником то не кажем. То ме је мало зачудило с обзиром на договор са његовом мајком.

У среду су дошла млађа браћа пуна прича о разним догодовштинама из школе и час је текао као и увек, пун шале и смеха.

Мама је дошла по њих и кад сам је угледала схватила сам да нешто није у реду. Увек беспрекорно дотерана и упадљиво нашминкана први пут је дошла по децу без имало шминке и у тренерци. Глас јој је био тих, потпуна супротност њеној уобичајеној звонкости. Дубоко се поклонила и извинила што је дошло до промене плана, али деца ће престати са часовима до краја месеца јер ће ''због породичне непријатности'' морати да се селе.

После осамнеаст година у Јапану научила сам да не питам већ само да слушам шта ми је речено. Ускоро сам сазнала да је претходног петка, кад је Даики наводно био болестан, изненада преминуо господин Фукузуми, човек у раним четрдесетим годинама, атлетски грађен и заљубљеник спорта. Од петка до понедељка је сахрањен и обављене су све церемоније и ритуали и скоро преко ноћи је почело ново поглавље у животу смањене породице Фукузуми.

Испоштовала сам жељу породице и нисам ником ништа рекла нити иког питала, али ме је копкало чему та мистериозна тишина. Прво сам помислила да је у питању самоубиство јер у таквим случајевима породица покушава да прикрије узрок смрти, а често и саму смрт, међутим како сам сазнала касније, господин Фукузуми је умро у болници, од срца, после маратонске трке.

До сада сам била три пута на последњем опроштају у овој земљи. И у погледу сахрана, у многим аспектима се много разликујемо од Јапанаца. Сахране су у Јапану комбинација религије, културе и ритуала. Иако већина Јапанаца није религиозна, одређени ритуали и церемоније се прате и упражњавају целог живота. Јапанци кажу сами за себе да се рађају као шинтоисти, а умиру као будисти. Око 90% становника ове државе се сахрањује по будистичким ритуалима, мада и међу њима постоје различити обичаји у зависности од секте.

Модеран и убрзан темпо живота и мали станови су учинили да у случају смрти породице предају све погребним компанијама. Има их разних, са полукомичним енглеским именима као што су: Happy Life, Life Care, Blue Sky итд. Те компаније преузимају за превелику своту новца све послове око даћа, кремирања, сахране...По неким стастистикама, Јапан је најскупља земља на свету што се тиче сахрана.

Просечна цена сахране је око 40.000 америчких долара. Најскупље је обезбедити место у храму или на гробљу где ће се положити урна са остацима преминулог, а нимало јефтинија није ни услуга која се плаћа свештенику да би пронашао најприкладније посмртно име. По будистичким веровањима свако добија ново име после смрти као би се спречило да се преминула особа врати на овај свет кад год се њено име спомене. Свештеник се труди да пронађе што компликованије име засновано на интересовањима и активностима преминулог. КАИМИЈО, вечно име, може да кошта од 2000 до 10.000 америчких долара у зависности од храма, секте и умешности свештеника.

Сахрани (СОШИКИ) претходи бдење (ОЦУЈА) и обе церемоније се морају обавити у одређене дане. Никако се не сме обавити кад по будистичком календару пада ТОБИХИКИ, дан који је најприкладнији за венчање.

На церемонији бдења сви су обучени у црна одела, без икаквих металних украса или накита (једино су бисери дозвољени). Бдење се најчешће обавља у великом холу при погребним компанијама. Свештеник се поклони, упали тајман и монотоним ритмом и пригушеним гласом рецитује СУТРА. Прво се чланови породице клањају покојнику и његовој слици која обично приказује насмејано лице преминулог, потом пале тајман и поново се клањају. Исти ритуал понављају сви гости који као поклон не доносе цвеће већ у специјалној коверти, намењеној само за ову прилику, остављају новчани прилог од 30 до 100 долара, а и више ако су били ближи преминулом.

То је врло практичан обичај, с обзиром на астрономске трошкове који очекују породицу преминулог. Сваки гост добија поклон по завршетку церемоније, а то је најчешће зелени чај. Уз поклон се добија и мала кесица са сољу. Со служи за прочишћење и по повратку бисте требали да проспете со себи иза леђа како не бисте призивали смрт у своју кућу.

Иако је рецитовање свештеника потпуно неразумљиво (не само мени, већ и свим Јапанцима) монотон тон ствара посебно тужну атмосферу која и најснажнијим тера сузе у очи. Мене је сва ри пута када сам била на бдењу највише изненадило бдењу, да ретко ко плаче, а и кад плаче то се једва примети. Скоро сви гости, а и сама родбина имају изразе лица налик маскама; то изгледа као згрчени полуосмех који нас са стране оставља збуњеним и изненађеним. Питала сам једну пријатељицу зашто је то тако и она ми је објаснила да они имају једно лице за јавност које је потпуно другачије кад су сами. Овде је велика врлина храбро и ћутећи истрпети бол.

Следеће јутро после бдења је сахрана и томе најчешће присуствују само најближи рођаци и пријатељи. Више од 99% Јапанаца се кремира после смрти и остаци се после 49 дана односе у храм и тамо сахрањују. У последње време постаје популарно и сахрањивање (распршивање остатака) у мору или по рекама, а за оне ултра богате и у свемиру.

Од смрти господина Фукузумија је прошло шест месеци и мени још увек није јасно зашто је све држано у тајности и како је цела породица имала толико снаге и дисциплине да тако брзо настави живот својим током и да не подели тугу са другима. Чак и да смрт свог супруга и оца назове породичном непријатношћу. Ја нисам била на бдењу господину Фукузумију, али сам сигурна да су сва три дечака, као и њихова мама, имали исти благо насмешени и укочени израз на лицу. Мора да им је кнедла у грлу била превелика.