На Кубу одлазим заједно са Канађанима и сваки пут по ступању на кубанско тле помислим на Колумбове ријечи изговорене кад је први пут крочио у ову чудесну земљу, да нигдје на свијету није видио толико љепоте и такве рајске призоре.

Не поричем да није баш најједноставније довести се до хотела и тих рајских призора најновијим аутобусима кинеске производње улицама којима се провозе коњске запреге, троколице и друга возила која су већ одавно требала да заврше као музејски експонати, и којима пролазе необичнo лепи људи неријетко пружајући руке и просећи или подижући палац у нади да ће бити повезени до сљедећег мјеста, након што су већ изгубили сваку наду да ће се однекуд појавити аутобус јавног превоза који саобраћа без возног реда.

Однедавно, чак и водичи полугласно признају да на Куби питање јавног саобраћаја није најбоље ријешено и да та ситуација траје од слома Совјетског Савеза. Но, све то, као и све што сам читао и чуо о животу у овој земљи под америчком блокадом још од октобра 1960. године, не спречава ме да се сваки пут доживим неку врсту усхићења и позитивног шока приликом сусрета са локалним становништвом... И то због малих обичних ствари, људскости, заправо, ситница, ситница које живот значе...

Para usted señora (За Вас госпођо )

У хотелском комплексу у којем смо одсјели супруга и ја, свакодневно смо сусретали вртларе задужене за одржавање цвијетњака и зелених површина, како по несносној врућини раде „у зноју лица свога“, одјевени у зелена ланена одијела, са дубоким црним чизмама на ногама и плетеним шеширима на главама. Они по правилу поздрављају туристе у пролазу обавезним ¡Hola, са обавезним смијешком који им начас озари препланула лица.

Врло брзо сам установио да велики број њих упоредо са обављањем једноличних вртларских послова осмишљава вријеме, израдом најразличитијих фигурица и предмета од жилавих влати траве. Густаво, тако се звао један од њих, поздравио нас је једног јутра, појавивши се иза жбуна иза којег је дотад клечао, подигао шешир и извукао перфектно урађену фигурицу цврчка од траве, са свим детаљима, чак и избуљеним очима и лелујаћим антенама на глави, мишићавим стражњим ногама...

Са поносним смијешком и искричавим очима држао је према мојој жени испружени отврдли и испуцали длан, рекавши притом: Para usted, señora., Grillo. Жена и ја смо готов у исти мах климнули главом и усхићено углас узвикнули: „ Мuchas gracias“.

Од тог дана Густаво нас је готово свакодневно дочекивао испред павиљона. Напросто би однекуд изронио, сам или са неким од радника. Понекад су носили читаву колекцију фигурица од траве закачених на обод шешира – птице, цврчке, пчеле, мајушна сунца са, као што сам рекао, до савршенства урађеним и најситнијим детаљима. Густаво нам је једном приликом показао оштро сјечиво ножа и два прамена дугачких влати траве, да би потом на лицу мјеста демострирао вјештињу пресмотавања, засијецања, пресијецања, увијања, преплитања, уплитања и међусобног повезивања влати траве од којих је правио те мајушне, уникатне умјетничке творевине. Остали смо запањени, а и он ваљда инспирисан нашим непатвореним одушевљењем , акробатски вјешто и неухватљиво брзо баратајући ножем и лепршавим прстима је у року од пет минутра исплео комплетну фигурицу пчеле... „Аbeja“, рекао је са обавезним бљештавим осмијехом.

Чувао сам брижљио до посљедњег дана годишњег одмора све Густавове поклоњене уникатне умјетничке творевине, више као симболе једне готово заборављене људске потребе да несебнично подијелиш с неким нешто што си начинио с љубављу, а задњи дан годишњег одмора предао сам му мали поклон и отворио платнену кесицу са четири фигурице.

Поредао сам их на длан и изговорио: Grillo, abeja, pájaro, sol и показао на његове рукотворине – фигурице цврчка, пчеле, птице и сунца. Густаво је убрзано трептао очима и није проговарао ни ријечи. Пружили смо један другом руку и растали се, а кад сам се након десетак корака окренуо опет, видио сам да је и даље стајао као укопан у својим дубоким црним чизмама и да није престајао да маше руком у знак поздрава...

Confianza (Повјерење)

Прије поласка на годишњи одмор, један од мојих највећих страхова увијек је тај да би неко од мојих и ли ја сам могао да се разболи и да ћемо морати тражити помоћ у некој од локалних здравствених установа. Покушај да спојим угодно са корисним, тако што сам се дуго сунчао на предивној пјешчаној плажи, како бих акумулираном топлотом ублажио реуматске болове стечене током хладних канадских зимских дана, завршили су опекотинама другог реда, праћених грозницом и боловима који се се појачавали и постајали све несноснији. Сав стојицизам и сви покушаји да се некако намјестим у кревету и нађем позицију и мир како бих макар дочекао јутро испоставили су се као узалудни, јер моја жена је на крају морала позвати рецепцију и затражити помоћ. Женски глас са друге стране нас је обавијестио да ће за неколико минута хотелски такси на електрични погон бити испред нашег павиљона и да ће нас Фернандо одвести до амбуланте у сусједном комплексу хотела.

И уистину, након десет минута на вратима се појавио Фернандо, насмијан, са готово дјечачким цртама лица, и у смеђој униформи од лаганог ланеног платна. Помогао ми је да сиђем низ степенице и одвезао ме где треба не престајући да прича на течном енглеском језику. Причао ми је како се тек оженио, како је јако сретан због посла којим се бави – дванаест сати на дан развози туристе и кофере од рецепције , ресторана, плаже до хотелских соба и натраг. Испричао ми је и како воли стране језике и да је енглески научио преко америчких радио-станица и филмова Хемфрија Богарта.

„Само ми дај узорак, неки глас, неки лик који ћу имитирати, и нема тог језика који нећу научити“, Фернандо ме поносно обавијестио о својој тактици и техници учења страних језика.

Након што се зауставио испред освијетљеног улаза са стране на сусједној хотелској згради, показао ми је врата у полутамном ходнику изнад којих с налазио свијетлећи знак са црвеним крстом и натписом Ambulancia – Emergencia.

Покуцао сам неколико пута, најприје се ништа није чуло, а потом је изнутра допро бат корака који су се примицали вратима. Отворила ми је висока црнопута докторица са изузетно дугачким рукама и ногама. Чињеница да смо је управо пробудио, није ју спречавала да ме брижно и са широким осмијехом на лицу почне испитивати за разлог доласка. Енглески је једва говорила, но и поред тога сам успио да јој све објасним, највише захваљујући интернационалним ријечима које су се на енглеском завршавале на –tion а на шпанском на –cion.

Звала се Стела и затражила је да се скинем и покажем опекотине. Гласно се насмијала кад је видјела да сам сав ишаран, тј. да су ми се на кожи од лица према ножним прстима налазили сви преливи бијеле, роза, црвене, пурпурне и смеђе боје. Рекла ми је такође да ми consultacion, неће наплатити те да ће ми одмах преписати маст и антибиотике и да их могу добити код ње, да не бих морао да чекам до ујутро кад се отварају апоотеке у најближем граду, удаљеном 50 километара од хотела.

Написала ми је на комадићу папир износ који треба да платим, но, на моју несрећу и срамоту при себи нисам имао довољно промијењених пезоса. Питао сам је шта да јој оставим као гаранцију да ћу се вратити са остатком новца, на шта се она насмијала, одханувши руком и рекавши - confianza ( повјерење ). Поновио сам confianza , покушавајући да објасним да ћу новац донијети чим прије.

Она је показала да ће поново бити у ординацији за два дана и да ће бити дежурна за период од 48 сати и да тада могу да донесем новац. С невјерицом са напустио собу , прошао кроз ходник и дошао до излаза испред којег ме чекао Фернандо. Фернандо је наставио да прича тамо гдје је стао као смо напустили његов електрични ауто.

„Да, ето научио бих ја и француски, али не знам кога да имитирам. Почео сам са Жан Пол Белмондом, али задњи низ филмова са њим у главној улози приказан је на кубанској телевизији прије три године, а рјечник и неки уџбеник француског готово је немогуће набавити у књижарама.“
Помогао ми је потом да изађем из електричног аутомобила и рекао као прво на шпанском „Horhe, esto es el principio de una nueva amistad“, а потом, имитирајући Хемфри Богарта „George, I think this is the beginning of a beautiful friendship“...

Идући лагано уз степенице, све корак по корак, видио сам да се небо већ подливало првим јутарњим руменилом и да је ноћ лагано узмицала. Застао сам накратко и помислио на докторицу Стелу и хотелског таксисту, Фернанда, и рекао полугласно сам за себе: „ Можда су управо то ситнице које смо изгубили и за којим узалудно трагамо: „confianza“ и „amistad“ (повјерење и пријатељство ) , а које ова два бића тако природно и с лакоћом носе у себи....