У последње време читам у српској електронској штампи, о барем засада, утопијским плановима нашег министарства за образовање да пређу на једносмену наставу. Ако заборавимо на најосновније проблеме као што су недостатак школског простора и новчаних средстава за изградњу нових школа, питам се да ли су се наши стручњаци за образовање (или едукатори, како су погрдно названи) истински распитали и добро размислили о предностима и недостацима таквог система и да ли је то примаран проблем који треба решити.

Јапанске школе су једносмене, а то значи да настава почиње око 8:30, а завршава се, у зависности од узраста и додатних активности, између 14 и 20 часова. Државне школе имају петодневну радну недељу, док многе приватне школе одржавају наставу и суботом како би што боље припремили ђаке за пријемне испите који следе после ниже и (или) више средње школе.

У нижој и вишој средњој школи, која свака траје по три године, велики број деце се учлани у неку од разноврсних секцији.У нижој средњој школи те се секције завршавају око 18 часова, а у вишој средњој школи око 20 часова. Секције нису обавезне, али је свима јасно да је без учешћа у њима тешко пронаћи друштво и створити контакте. У секцијама се деца уче општеприхваћеним нормама понашања и свим ригорозним правилима јапанске хијерархије.

Суботом се секције одржавају у преподневним часовима, а недељом су међушколска такмичења. Није за чуђење да је сваки дан испланиран до детаља и да на почетку сваке школске године, школе дају брижљиво припремљен распоред активности за целу наредну годину.

Дејан је у првом разреду више средње школе, што је други гимназије по нашем. Свако јутро креће у школу око осам да би стигао на време на први час који почиње у пола девет. Кашњење, чак и од десетак секунди, повлачи за собом неоправдан час. Дејан се врати кући око пет, ако се нигде не задржава. Он спада у мањи број деце који се није учланио у неки од школских клубова и секција, које почињу одмах након завршетка наставе.

Ђаци у Јапану ручају у школи. Првих девет година деца имају обезбеђен топли ручак (ткзв. КЈУШОКУ) спремљен у специјализованим кантинама. Сваког првог у месецу родитељима стигне детељан опис јела, састојака и хранљивих вредности свих оброка. У вишој средњој школи ђаци носе у школу, код куће припремљен или купљен запакован ручак, ткзв. ОБЕНТО.

Три пута недељно наш син иде после школе на пливање, а једном на клавир. Кад уради домаће задатке и припреми се за тестове које има сваких пар недеља, често и преко викенда да им не би одузимали од наставе, Дејану заправо остане врло мало времена да ради оно што воли, а нема директне везе са школским обавезама. Вечерњи изласци су за средњошколце овде мислена именица.

Пре неколико месеци су се шеснаестогодишњаци из Дејанове школе сакупили у парку после школског фестивала и остали до 9 увече. Један се дечко повредио својом непажњом и после тога је следило дугачко објашњење зашто је опасно излазити увече, а на родитеље се апеловало да буду строжији према деци. Деца се скупљају понекад кад су слободна преко викенда, али никад после осам увече.

Дејан је у Јапану нетипичан средњошколац јер спава око седам часова дневно. Јапански средњошколци, који су чланови секција или клубова и испуњавају све школске обавезе, одузимају од спавања како би постигли све што се очекује од њих и не спавају дуже од 3-4 сата дневно. Многи су хронично неиспавани и није нимало необична слика да видите јапанске средњошколце да буквално спавају за време часова. То је потпуно прихватљиво, јер се зна да деца то не раде из лењости или непоштовања, већ је то неминован исход таквог животног темпа.

Свега неколико пута сам чула од родитеља да мисле да је јапански систем школства врло захтеван и да су деца претрпана обавезама. Углавном родитељи талентованије деце мисле да овакав систем онемогућава надареној деци да се развијају слободно.
 

ноги Јапанци које познајем, а који су искусили живот у Европи или Америци су зачуђени колико слободног времена имају тамошњи средњошколци. Јапанска логика је једноставна: заокупирати средњошколце што више како им не би остало времена за слободно размишљање. Јапанци мисле да је слободно време извор многих невоља и својски се труде да запосле децу, понекад толико да су на ивици изнемоглости. Беспослени млади често проналазе уточиште у наркотицима и криминалу, а Јапанци се максимално труде да смање такве прилике и могућности. Уосталом, како рече Шекспир : ''Беспосленост је опасно занимање..''.

Јапанци су увек учили од паметних.

Иако су Дејан и његове две старије сестре прошли кроз све ригорозности јапанског школског система, не бих могла са сигурношћу да тврдим да је овакав систем добар или лош. Свака се слика може гледати из више углова. Као мајка која брине да јој се деца не приклоне пороцима, школовање у Јапану омогућава родитељима да се опусте по том питању. Дрога, алкохол и криминал нису на врху листе мојих брига овде. Много су веће бриге да ли ће дете успети да се упише у пристојну школу, да ли ће успети да се избори са константном пресијом да испуни све обавезе које се од њега очекују и да ли ће успети да се уклопи у друштво у ком појединац није битан, већ само његова способност која ће помоћи групи да ојача.

Не знам да ли су наши стручњаци за образовање и реформу школства уложили довољно времена, воље, истрајности и разумевања у решавању проблема непоштовања наставника, малтертирања вршњака, насиљу у школама и ван ње, избору градива и прикладних уџбеника, као и избору добрих наставника.

Ја се само надам да ти стручњаци неће донети закључке на брзину и под нечијим утицајем са стране и да ће добро размотрити све добре и лоше стране разних система и определити се за најоптималнију варијанту која ће најбоље одговарати нашој култури и нашим потребама, како генерације младих не би биле неуспео резултат погрешног експеримента.

П.С. Ограђујем се од уопштавња било које врсте. У земљи од око 125 милиона становника, сигурно има свакаквих школа и средњошколаца. Ми живимо у Цукуби, универзитетском и научном граду који је нетипичан по много чему, а по питању образовања и школства веома амбициозан.