Живимо у Холандији. Након што је установљено да чекамо бебу и по одласку на контролу да се то потврди и провјери да ли је све у реду, почео је поштар, т.ј. поштарка, да нам доноси писма, која су се односила или била упућена будућој мајци и још нерођеном дјетету.

Сем информација попут оне гдје је најбоље потражити савјет за проблеме у трудноћи, о јоги за труднице, о дијети и здравој храни, већ су почела долазити писма која су се односила на порођај и регистрацију у општини. Требало је, без одлагања, одабрати медицинске сестре и бабице, које су задужене за асистенцију у трудноћи и приликом порођаја, одабрати мјесто за порођај и резервисати га, одлучити се за методу, «безболни порођај» и који, или не, те одабрати мед. сестру за помоћ код куће, након порођаја.

Свакодневно смо добијали разноразне понуде, за дјечију собу, (сви су већ некако знали да је у питању дјечак), колица, бебећу одјећу и обућу, све врсте хране и млијека и сл. Највећи дио тих информација нисмо ни тражили, бар не директно, а питање како су они што нуде те производе и услуге сазнали да нам то треба је још увијек остало неодговорено.

Већ тада, у четвртом мјесецу трудноће, били смо посавјетовани да се региструјемо за дјечији вртић, те да поразмислимо у коју га школу уписати, јер и школу би требало што прије резервисати.

Три сата након порода у клиничком центру главна сестра је предложила мојој жени да иде кући, а како је већ било касно поподне / предвече, успјели смо их некако убиједити да дозволе жени и беби да у болници под надзором преспавају, под условом да ја додјем по њих рано ујутро, прије осам.

По повратку из болнице код куће нас је већ чекала мед. сестра које је била задужена да помогне мајци и око бебе. Одмах смо били упозорени да наш кревет у спаваћој соби не одговара «закону о радним условима» те смо морали исти дан набавити специјалне носаче да би се кревет подигао на прописну висину да мед. сестра не мора да савија леђа док помаже мајци око бебе.

У року од два дана од порода смо морали регистровати дијете у општини, већ слиједећи дан добили смо његов број порезног обвезника. Мало иза тога добили смо позивницу да се беба упише у библиотеку и приликом уписа је јуниор добио поклон, «коферче» са сликовницама.

Иако већ дуго живимо овдје, нити можемо нити хоћемо да постанемо мање «Балканци», дугорочно планирање нам није јача страна, а и један дио савјета нисмо послушали, између осталог савјет да резервишемо вртић. Када смо га коначно пријавили наш син је био уредно уписан у листу чекања и могао добити мјесто за неких 12 до 15 мјесеци. Истина, могло је се још понеко мјесто наћи у вртићима гдје није баш најчишће и говори се лошији холандски, али то није био наш избор. Срећом некако смо налетјели на нов, тек изграђени вртић, гдје није било листе чекања, истина скупљи од многих других, и ту смо одмах добили мјесто.

Да се прича не понови и са школом помогла нам је општина; мало након првог рођендана стигло нам је писмо са прилогом – позамашна (208 страна) илустрована књига – «водич» кроз основно образовање у нашој општини, преглед свих школа са програмима, оријентацијом, позицијом и популацијом. Код неких школа постоји правило да ако се дјете упише прије него напуни 12 или 18 мјесеци, како гдје, аутоматски буде примљено, тј. не иде на листу чекања, а што је у супротном неминовност.

Поучени примјером са вртићем, под хитно смо почели да му тражимо школу. По мени би најлогичније било да се упише негдје у комшилуку, да би могао да иде сам у школу, пешака или бициклом, а не да мора да се сваки дан одвози и довози. Не живимо ми у најскупљем кварту у граду, ипак у солидном, што би требало и избор школе да учини лакшим.

Показало се супротним; само у кругу од неколико километара пронашли смо повећи број јавних школа и приватних, религиозних и атеистичких, са класичним програмом и неке нове са модерном методологијом гдје дјеца сама бирају шта хоће да уче. Дакле, распаметили смо се. Да ствар буде још компликованија, основна школа добрим дијелом условљава избор средње, а што даље може пресудно утицати на могућност студирања.

Посјетили смо неколико школа, уредно се најавили, направили састанак и попричали с директорима. Без обзира што већина школа има довољно дјеце и њихове плате не овисе о броју ученика, директори се увијек потруде да вас убиједе да је баш њихова школа права за ваше дјете.

Богу за захвалити моја жена је математичар, па кад је све услове, предности и недостатке убацила у матрични рачун појавио се (надамо се) паметан резултат и уписали смо синовца у хришћанску школу у истој улици гдје му је вртић. Ионако смо већ навикли тамо да га возимо, а и мјесто за паркариње обично буде у близини. Или даље.

Цуру ће, држим, морати сам да нађе.