На Крф сам доспео пре неких 15 година.. Био сам са супругом на једном симпозијуму на Сицилији; била је недеља, позно лето. Изашао сам на терасу хотела, погледао околину, удахнуо ваздух Медитерана и схватио: то је за нас! Зазвонила су звона са римокатоличких цркава, и то ме је освестило: јесте, али не ту!

Погледао сам на исток, знајући да је тамо Грчка, и некако аутоматски ми је пао на памет Крф. Тада смо имали викендицу на Женевском језеру, у Француској, продали смо је и купили кућу на Крфу. То су биле године санкција против Србије, живели смо у Холандији, немоћно слушали свакојаке свињарије о Србији и Србима, и – мада нисам чистокрвни Србин, било ми је свега доста.

Продао сам приватну лекарску праксу, отишао у превремену пензију и решио да се вратим у постојбину грчких предака, напуштену пре више од 200 година. Нажалост, убрзо сам схватио да ме је живот од скоро 40 година на Западу размазио и да је тешко, или чак и немогуће поново се адаптирати на балкански начин живота (ту мислим да државни апарат, општинске инстанце, здравство, електричне фирме, водовод, телефон, итд. – што све захтева сизифовско трпљење).

Тако смо дошли до само живота лети. А лети, долази родбина и пријатељи из Србије, водимо их - осим на плаже и на историјска места из Српске Голготе...

Ту хоћу да кажем пар ствари.

Прво о дивљењу како Грци чувају свој национални идентитет и понос (без обзира, или упркос мондијализацији, еуроунизацији и осталим... хм...хм...). Неколико минута пре осам сати ујутро, на радију се прекида програм; дечији глас чита „Оче наш“, а затим дечији хор пева грчку државну химну... из дана у дан. Програм се затим наставља.

Путокази, уличне ознаке су овакви: горе, назив на грчком језику – па ко воли, нек` изволи, а испод тога на енглеском језику. Регистрације аутомобила са по три слова грчке азбуке (која се слажу са енглеском латиницом, али ниједно искључиво латинично!) и четири цифре. Сва роба, у било којој радњи (увозна, или не) – са декларацијом и упутством за употребу или искључиво на грчком језику, или обавезно и на грчком, или са етикетом на грчком прелепљеном преко страног текста. Срби (а нарочито мондијалисти међу њима – којих, нажалост , има много) се ту имају на шта угледати. А, да ли ће...?

Друго: о споменицима Голготе Србије на Крфу. Нећу о познатим и познијим. Мало се, или никако зна да на Крфу постоје само три аутентична споменика које су изградили српски војници за време свог боравка, 1916. године.

То су:1.:Споменик на бившем гробљу Дринске дивизије у близини села Агиос Матеос, 2. Чесма у маслињаку – око 2 км од поменутог споменика, и 3. На острву Отони, мало северозападно од Крфа, гроб двојице незнаних српских војника које је море после торпедирања неког брода избацило на обалу.

О броју 1.: Њега понекад посећују српски туристи. Из године у годину све је у очајнијем стању. Посетио сам га јуче, и то ме је и навело да ово напишем. Тај комплекс се налази у срамно-ужасном стању, а на Крфу постоји и музеј „Српска кућа“, и – наводно неки српски конзулат! Ограда око комплекса је нагнута, рушевна, метални део зарђао. Приступна камена стаза кроз коју местимично избија коров, високи, густо засађени борови гуше једни друге, ненеговани, неки полусрушени. Сам споменик неочишћеног камена, необновљених слова – једном речи ужас и срамота за оне чији је посао да га одржавају.

2. Спомен чесма у маслињаку, на месту логора Дринске дивизије. Пре 15 година, била је гора од руине. На њу не долази нико. Пре десетак година ју је самоиницијативно, заједно са још неколико Срба добровољаца обновио некадашњи кустос Српске Куће. По речима садашњег кустоса, надлежни српски завод за заштиту споменика је (зато?) не признаје за аутентични споменик. Тачка! Ипак, на њој стоји оригинална спомен плоча са српским грбом и текстом на српском и грчком, да ту чесму подижу својим војницинма официри једног пука (Дринске дивизије)!

Споменике 1. и 2. су грчке власти обележиле уредним таблама за обележавање историјских споменика, на грчком, српском и енглеском језику. 3. На врху брда на острвцету Отони, неких 10-так км. северозападно од Крфа, у дворишту цркве Св. Петке, на ранијем (сада измештеном) сеоском гробљу је споменик двојици незнаних српских војника, чија је тела после торпедирања неког брода море избацило на острво. Мештани су их сахранили, а споменик је са истоветним „рукописом“ српског каменоресца, као и плоча на већ поменутој спомен чесми и из 1916. године. Иако је гробље измештено, Грци су оставили тај споменик на месту и одржавају га.

Срби – па чак ни они који имају јахте – а има и таквих, за њега – наравно нит` знају, нит` хају... И тако, од три аутентична споменика само један има званични статус. Није да му то много помаже.

Ја сам, вероватно, једини који познанике одведе до спомен-чесме у маслињаку, а на Отони не могу ни ја – нисам јахтовласник, а на моју велику жалост немам ни шансе да то постанем.

Да, тамо далеко на Крфу живим ја, али имам мало разлога да кличем: Живела садашња Србија!

Поздрав са Крфа!