Мој живот у иностранству
Ваше приче
Траг
Све, баш све: и ружноћа града и огољеност нашег битисања омекшава с временом. Сазнање да смо на тим местима заувек оставили своје срце исписано по тротоарима Београда... Тај рукопис на грубом лицу велеграда, видљив и знан само нама, као тетоважа усечен болно у сећању.
Нестаје на сомотској простирци неба устрељена птица наше младости.
То је мој град, онакав каквог памтим, стегне ме снажно и не испушта никада: заносан као почетак, страствен као танго, леп као неочекиван сусрет двоје давних пријатеља...
Кораци, ритмично и једнолично, готово утешно звоне низ утихнулу улицу. Добро је знати да још увек снажно куца срце мога града и да му крв струји кроз вене.
Странице живота и даље се ишчитавају са жаром, а очи су пламене, одјекују у грудима заљубљених.
У погледима, низ стрме улице које се руше према реци цветају осмеси јоргована и миришу обећања.
Сутра...сутра...ту.
Призме неонског светла се ломе на крхкој латици која омекшава све што дотакне.
Точи се радост у безбројним вировима.
Јалово је не закорачити у свет ове ноћи. Око мене су зидови и зграде. Жути, као кад ме је сунце огрејало, у боји земље која је прекрила и део мене одласцима без поратка. (Да ли ми је ветар помрсио косу или ме дотакла рука која ме је давно миловала? Никада нећу знати.) Плаво када се небо нада мном отварало и беле пахуљасте поњаве облака изродило.
Једна мусава девојчица протрчала је стазом овуда. Одлепршала је негде у ваздух који је мирисао на несташни, разиграни дим из димњака, ћебе снега и гугутке. Отрчала је са белом машном облака у коси. Сада је зову тета Марија.
...
Лепота се као и доброта умножава.
Моја мати износи на сто тањир пун трешања.
Вратила сам се кући.
Последњи коментари
poezija koje nigde nema: Ne bih htela da polemisem o ukusima - De gustibus non disputandum est.
Osvrnula bi se, medjutim, na sledeci deo Vaseg komentara: " To narocito vazi za one u inostranstvu gde postoji mnogo jevtinih izvora da se uci pisanje i analize napisanog."
Ne slazem se sa Vasim uopstavanjem da je vecina nas u inostranstvu naucila da pise iz nekih kvazi izvora u inostranstvu ( na srpskom?!).
Nas lep srpski jezik sam naucila od svojih roditelja, u osnovnoj skoli, u gimnaziji koju sam, uzgred, zavrsila kao odlikas oslobodjen maturskog ispita.Onda kada su skole bile temeljite.
U velikoj sam nedoumici i brizi kao majka kakve su one danas, ovde na " Zapadu ", pogotovo.
Stvara se armija mediokriteta da bi se ljudima lakse manipulisalo. Serviraju se deci lazne vrednosti i polu istine. Takvo obrazovanje je glavni postulat globalnog kapitalizma.
U takvoj skoli se nisam skolovala, niti se skolujem.
Nastojim da mislim svojom glavom i osecam svojim srcem.
Na kraju, dodala bih da je ovo rubrika za sve one koji zele nesto da kazu o zivotu u inostranstvu, ali i o ostanku u Srbiji. O zivotu uopste, zasto da ne?
Srdacno,
Marija
PS. Nadam se da je jevtinih stamparska greska, trebalo bi da pise jeftinih.Dozvolite mi da se osvrnem i na " po meni ". Zvuci nadmeno i nije u duhu srpskog jezika.
Uvijek ce biti razlicitih misljenja i stavova..ali ima nas dosta koji vas podrzavaju..zato molim vas nastavite da objavljujete svoje tekstove. Divni su.
Usput o zapadnom skolstvu - imamo istovjetan stav. Hvala jos jednom.
Gospodjo Starcevic, umolio bih vas da mi posaljete svoju email adresu. Hvala vam unapred. "ddorotich@shaw.ca". Pozdrav. (P.s.: Ja sam penzionisani Prof. Emeritus, 82 god. mlad, srecno ozenjen sa isto suprugom vec od 1958g. Zelim da vam posaljem svoju knjigu o svojim iskustvima od 1927 do 1947)