Како јесен полако уступа пред зимом, тако три млада храста у нашој башти губе битку са хладним јутрима. Њихово лишће, уместо гране, све више украшава уредно покошену енглеску траву. Али пре него што је потпуно опало, лишће је променило боју у црвену. Тако смо у башти имали – три црвена храста!

- Када си их пролетос засадио, ти си знао да они нису “нормални” – супруга користи и ову прилику да ме “оцрвени”.

Да се браним? Како? Чиме? И данас знам напамет свих десет Теза оф Фојербаху (“Недостатак свега досадашњег материјализма…”). Имао сам најпре петицу а онда целу десетку из оног обавезног предмета у свим школама и на свим факултетима. А сада ми се замера што су “моји” храстови “поцрвенели”.

Успут речено - и супруга је имала све те испите, али је имала срећу да њен деда буде жандар, док је мој чувао овце и волео да чита књиге.

***

Требало је много година (И храбрости!?) да напишем овај текст. А разлог - живимо у земљи где “влада емиграција”!!! (Која реч!!!)

Путовао сам прошлог лета из Рима за Софију и у авиону упознах бугарског војника, обученог у униформу оног савеза.

- Који су сада ваши “непријатељи”, упитах га. Он брзо промени тему.

Ето, и ја сада не знам да објасним ко је “народ” а ко је та “емиграција” (мада живим овде двадесетак година). А знао сам то, све до 1989-те. Све је тада било јасно, као у оном филму са Прлетом И Тихим. Наиме, те кобне године смо “атеририрали” у Аустралију и тада се све побркало….

Најпре су нас научили да више нисмо Југословени!

Онда су нам показали шта ће донети “будућност” - распад државе! Наиме, овде су све етничке групе већ имале своје цркве и домове. Нису сарађивале. Ма какви – нису желели да знају једни за друге!

- Али ми тамо се волимо!
- Будите стрпљиви!

Супруга није дуго издржала - распао се њен “Мој живот у иностранству”. Међутим, да није било те носталгије не би јој “свануло”. На рецепту је кратко писало – “отворите књижару”.

Коме ћемо продавати књиге ?! Емиграцији ?!

Док смо тако тражили локал, а књиге и филмови су већ пристизали из Србије, почели смо да се шетамо од друштва до друштва.

Довољно компликовани су нам били наши Срби, тако да код Хрвата и Словенаца никад нисмо ишли! Чак ни код Македонаца. Понекад код Бошњака, на почетку…

Да би решили проблем са нашим Србима, имали смо посебне кутије за свако друштво.

Да одмах кажем да никада нисмо имали проблеме ни у једном од тих друштава. А ишли смо свуда. Једино су једном, у “Братству и јединству” Хрвати поломили шоферсајбне на аутомобилима паркираним на улици. Бацили су и петарду, која је добро задимила салу, а онда побегли.

***

Срединим деведесетих почела су да се дешавају чуда. Једном смо, код “емиграције”, грешком, отворили кутију са црвеним звездиним дресовима. То је приметила једна отресита Српкиња, па нам је пришла и рекла “Само наставите децо – црвена боја је стара српска боја”.

Био је то почетак помирења, до кога је овде дошло много година касније (амбасадор Глишић је “пробио лед” у Мелбурну 2004-те).

А шта друго можемо - браћа смо!

Зато ме данас боли, када видим да то још нису сви прихватили. А знам и да неће - такви смо. Имамо ми Срби много започетих а незавршених прича - ту се често не зна ни крај, ни почетак.

А да није тако - то не би то били ми! Ваљда?!

Писао бих још али морам да скупим оно лишће. Сутра пролазе ђубретари.


Џорџ Петровић, Мелбурн, Аустралија