Велика Британија. Велика и те како. Кад помислиш тако, помислиш како је то заправо једна културно уздигнута нација. Монархија, љубав према краљици, љубав према политици, љубав према киши, необичим временским приликама, чају (са млеком) и џину (са тоником).

Исто тако моји тамо код кућ гледају на Британију. Чај у 5 после подне, заправо је чај у 4 по Гриничу, али тај чај се овде одавно не пије. Како да пијеш породчни чај у 4 и да једеш scones and marmalade када заправо радиш до 6 сигурно? И онда од толиког рада и муке од протеклог дана, одеш са колегама до оближњег паба да се мало орасположиш (читај да попијеш неколико кригли пива или оног џина са тоником). Сигурна сам да и краљица пије џин кад откуца #ginoclock, а није ни њој лако.

Лондон. Оно што не знају и не виде тамо код куће, је заправо права Енглеска. Јесте, Лондон је супер. Ја га напросто обожавам. Не постоји бољи град за ‘бити млад и узивати у животу’.

Радиш, радиш, радиш, или студираш, студираш, студираш, али и излазиш, излазиш, излазиш. И могућности за та младалачка лудила су бесконачне. Koko Camden, Sketch Conduit Street, Light House Shoreditch, Fabric Farringdon, Pubic Chelsea, Heaven Soho, ма где год да пођеш нећеш се прећи и нећеш се лоше провести. И чак не мораш више никад да се појавиш на истом месту два пута.

(фото Ројтерс)

Е Лондон је тај град пун светла, живота, ужурбаног хода, кравата, узаних сукања, и не тако лепих људи. Али Лондон је леп. И дише и живи за мене, за моје пријатеље и за оне које у њему не познајем. Јутром смо мало тмурни, али ко није кад га чека цео дан на послу. Читамо своје Метро бесплатне новине и пијемо кафе за понети.

Пролазим Kings Crossom и свако јутро осећам тај мирис. Помешани мирис кафе, јаких мушких колоњских вода са тек обријаних брада, женских слатких парфема и опраних испегланих коса, мирис улице и синоћне забаве која је сада ту само у сећању и понекој бљувотини коју случајни синоћни пролазник није задржао у стомаку до куће. Али то није ни битно, јер смо од јутра сви чисти, озбиљни и орни за дан пред нама.

Прва кафа, друга, пета и дан некако прође. И идемо опет у онај паб да се мало опустимо. Уз пинту пива и покоји џин и тоник. Сви ми странци у Лондону, без Енглеза или са јако малим бројем истих. Па ко је луд да је Енглез и да живи у централном Лондону? Свашта, па то можемо само ми странци, чудаци, студенти, радници. Лондон.

А Србија? Често ме питају имам ли неког нашег ту у близини да ми се нађе за не дај боже. Увек је добро имати неког, понекад попити кафу, причати о буреку који смо нашли на Notting Hillu и о томе да смо чули о окупљањима у цркви у коју још никад нисмо отишли. Увек је добро попричати на српском, збијати шале које само ми Балканци разумемо и драти се док причаш, јер боже мој, па ми не умемо тихо да разговарамо.

Каже ми друг: ‘Био сам јуче у једној цркви, и на улазу пише на свим језицима Silence, Silenzio, Silencio, die Ruhe, а на српском ћирилицом пише Тише! Шта то значи, кад већ причаш причај тише?’

Колико сам се само пута нашла у ситуацији да објашњавам људима око мене да се заправо не свађам са мамом и татом преко телефона, неко просто разговарамо. И колико сам пута само чула SHHHH, Could you keep it down please? Можда, можда, покушаћу. А онда одлучим да се прикључим клубу српских младих професионалаца у Лондону. И онда они организују окупљање. И онда се ми сви нађемо и пијемо наше (британске) пинте и џин и тоник, у 7 после посла и сви се заједно деремо у том пабу, да ме ево и дан после тога и даље мало боле уши.

Али кога брига, јер сам ја после доста година проведених у иностранству коначно нашла неке наше, коначно имам неког да ми се нађе, и још боље, идемо у недељу да једемо неку јагњетину, кажу отворен је нови српски ресторан, тотално лудило у британском фазону!!!?

Србија/Британија. Србија, тако мала а тако насмејана и великог срца. Британија, тако велика а тако чудна и збуњена. Помислим да нас та збуњена околина понекад и саме збуни. Да ли смо срећни што смо ту, или бисмо сви волели повратак кући? Да ли Србија хоће да нас прими и прихвати наше кафе за понети и испеглане косе, креме за самопотамњивање, пабове, пинте и џин и тоник? Или можда нама недостају еспрессо култура, паузе од по 2 сата у локалном кафићу, лепе и сређене девојке, момци који плацају пиће, јагњетина испод сача и онај бурек и јогурт у 5 ујутру кад се враћаш из лудог провода?

Петак је. Лондон. Сија сунце, помало изненађујуће за другу половину новембра. Прошла сам Kings Crossom и замало згазила у бљувотину оног типа који је синоћ ту душу испустио. Носим своју кафу за понети, имам црни капут и журим, јер ми воз полази за 5 минута. Нервира ме онај тип на покретним степеницама који стоји са леве стране док ја покушавам да се сјурим и стигнем мој воз, кад лепо великим словима свуда пише KEEP RIGHT! Помислим опет неки туриста, уздахнем, али се и насмејем.

Дуг дан је преда мном, али петак је. Ево, колегиница Енглескиња ми добацује на поносном српском ‘Нина, петак је!!!!’. Што вам је то чудно? Па пола канцеларије је научило српски, не дајем им много избора. Вечерас, за промену, не идем у паб да пијем пинту и џин и тоник, а ни онај сајдер који је не тако давно стигао у Београд, па су сви за њим полудели. Не, не... Ја вечерас трчим кући да се напирлитам као права Београђанка, да не обујем сандале, кратке хаљине и да хејтујем лажни тен из бочице. Идем да обуцем фармерке и кошуљу, високе штикле, и да се поносим својом висином од 190 и кусур цм на тим штиклама и идем на још једно Српско окупљање да упознам још неког нашег, да ми се још неко нађе.