Osećam se kao da bih trebao da imam poseban život samo za voz.

Stalno ista tišina. Ponovo. U vozu. Na ulicama. Svuda. Ne možeš da se izgubiš kad je sve ponovo. Kad je sve svuda. Isto. Pab u kom sam sinoć popio pivo danas se klonirao u njih trideset. Evo ga ovde još jedan takav. I tamo. I tamo gde nisam bio, sad znam sigurno, postoji još jedan isti pab. Zašto onda da idem tamo gde nisam bio? Gde onda ide ovaj voz? Svaka ulica završava se morem, jezerom, rekom, crkvom, pabom, šoping centrom, prodavnicom sa suvenirama... Koliko je to stanica, ponuđenih opcija? Nema ih. Nema nikakvih opcija. Kao i u životu, najkraći put je rad, lakše je prošetati se ulicom nego opisati je, jer u opisivanju čini se kao prostranstvo. Sveukupno, to je jedna ulica. Jedna ulica. J e d n a.

Cela Švedska čini se kao jedna ulica. Jedno, čini se celo ali napuklo je kao prekuvano jaje. I sad, to nešto što se krije unutra ne može baš da izađe, a nije da se ne trudi...

Pre pola sata sam pored kante za smeće video dobre, cele, crne rupičaste kožne cipele moje veličine. Nisam stigao ni da ih slikam, a kamoli uzmem. A bile su stvarno dobre, one koje ne možeš da nosiš svaki dan. Te cipele. Pomislio sam: dobro je, stvari cirkulišu, bar garderoba sigurno, i pogledao leđa dečka koji ih je ponosno mlatarao u rukama ispred mene.

Na svakom ćošku postoji mesto na kome možeš da obaviš razmenu. (samo jednom sam stvarno probao da uzmem nešto, jednu isflekanu vijetnamku u Malmeu koja mi je očajno stajala). I tragično, cela Švedska upravo tako i izgleda - kao jedno, ne celo, koje razmenjuje garderobu, kao sličice, sama sa sobom. Popunjavaju ljudi svoj h&m, štali, kao da nije dovoljno što on već postoji na svakom koraku, a kad popune ceo album, otvore svoj h&m za retro retro imigrante, štali. Potpuni utisak doživiš već posle deset minuta na bilo kojoj ulici Stokholma- bljuzgavica na nogavicama je najautentičniji modni detalj.

Cleaning in progress/ stadning pagar piše na vratima voza. Smešno mi je jer sam zbog toga došao. Mogao bih sebi na čelu da napišem Cleaning in progress. Ozbiljno. Švedska mi je bila ekonomičnija varijanta, na svim nivoima, od psihoterapije, soulsearchinga i drugih osvežavajućih napitaka. I eto. To cleaning in progress i dalje traje. Vrata su zatvorena. Ljudi čekaju da uđu. Ne guraju se, čak ni njihovi kučići ne laju. A zašto bi se i gurali, znaju da će ući, njima voz nikada ne kasni, njihovi kondukteri se informišu kuda ideš da bi mogli da te informišu o tvojim sledećim vozovima.

Svi stojimo mirno i gledamo u zatvorena vrata. Jedna vrata ovde su uvek zatvorena. Ona se, kao što se stakleno zvono podiže samo iznutra, otvaraju samo s unutrašnje strane. Sve drugo sem tih vrata je otvoreno.

Otvoreno je more. Otvorena su jezera. Otvorene su reke. Otvorene je priroda. Otvoreno je nebo. Vide se zvezde. (Ovde sam zavoleo Miljkovićevu More pre nego što usnim, zbog Praznino, kako su zvezde male.) Ona, praznina je svuda, čini se nedotaknutom, ali kad se popneš na stenu vidiš da je tu postavljena klupa, kad uđeš duboko u šumu da pišaš vidiš vikend kućicu... da je čovek, nažalost, svuda bio i da ga je, na sreću, priroda onemogućila vikajući: balans. Otvoren je i pogled koji stalno puca u to ništa, u prazninu, u nepregledne ravne, zelene i plave površine. I grad se čini otvorenim, nekada toliko da se osećaš kao u svojoj kući. Da li je i um otvoren? Jezik me vuče da pitam- ili je otrovan?

Kjerkegor je Kopenhagen nazivao svojim dvorištem. Ja sam u Beogradu imao samo svoj hodnik u kom sam ispraćao ljude. Imao sam i svoju kuću. Par ulica, dva parka, jedna reka, tri… Ništa strano zaista, ljudi stalno nešto svojataju: moj Beograd, moj krug dvojke, moji blokovi, moj klub, moja vip kartica, moj festival, moj separe, moje, moje, moje- ne dam, nedam, nedam, nedamdamnedam.... nedam Kosovo? ... Lako mogu da zaključim da Kosovo čuva isti onaj čovek koji prisvaja Beograd, da ga isključivo i samo Beograd čuva. (Dakle, sledeće Kosovo koje nas čeka izlazi u plastik, povremeno u kc grad, završio je fakultet, glasa za ldp, mama i tata mu nisu iz Beograda.) U svemu ovome postoji velika razlika, Kjerkegor je rekao ništa, a krug dvojke je zapravo rekao: uništiću te, provincijo. Većina ljudi se u Kopenhagenu posle pet minuta oseća kao kod kuće, a u Beogradu svi kao kod bogatog teče sa Zvezdare koji će svakog trenutka odapeti.

Postoji još nešto zanimljivo što je Kjerkegor rekao: najbolji komšija je mrtav komšija. Dopalo mi se to. Voleo bih i da moj komšija bude mrtav. Da svira violinu samo kad se meni sluša, da renovira svoj stan smo kad sam ja na letovanju, da vodi ljubav samo kad sam ja u gradu, da izlazi iz stana samo onda kad ležim na kauču...

E, u Švedskoj su svi najbolje komšije. I otac je sinu najbolji komšija, i majka ćerki, i brat sestri. Svi su najbolje komšije na svetu. Aleluja.

Deca mogu da prijave roditelje policiji i da ih boli ona stvar jer ne zavise od njih, primaju džeparac od države, roditelji rade dva posla, ili jedan ako imaju sreće, svako ima svoj novčanik, i dupe na kojem sedi, nema daljeg. Dupe se nekad daje drugome, ali novac ne, ni slučajno. Pa šta ako mi je to žena, nećemo valjda zbog torte i čaše vina da narušimo najbolje komšijske odnose na svetu? Iz stana se izlazi tek nakon što se pogleda u špijunku, i bude siguran da nikog nema u hodniku. Renovira se onda kada se dobije dozvola... itd. Ako je sve to tako, a jeste, ne mogu da se ne pitam - jesu li moje komšije mrtve?

(Nastaviće se ...)