Осећам се као да бих требао да имам посебан живот само за воз.

Стално иста тишина. Поново. У возу. На улицама. Свуда. Не можеш да се изгубиш кад је све поново. Кад је све свуда. Исто. Паб у ком сам синоћ попио пиво данас се клонирао у њих тридесет. Ево га овде још један такав. И тамо. И тамо где нисам био, сад знам сигурно, постоји још један исти паб. Зашто онда да идем тамо где нисам био? Где онда иде овај воз? Свака улица завршава се морем, језером, реком, црквом, пабом, шопинг центром, продавницом са сувенирама... Колико је то станица, понуђених опција? Нема их. Нема никаквих опција. Као и у животу, најкраћи пут је рад, лакше је прошетати се улицом него описати је, јер у описивању чини се као пространство. Свеукупно, то је једна улица. Једна улица. Ј е д н а.

Цела Шведска чини се као једна улица. Једно, чини се цело али напукло је као прекувано јаје. И сад, то нешто што се крије унутра не може баш да изађе, а није да се не труди...

Пре пола сата сам поред канте за смеће видео добре, целе, црне рупичасте кожне ципеле моје величине. Нисам стигао ни да их сликам, а камоли узмем. А биле су стварно добре, оне које не можеш да носиш сваки дан. Те ципеле. Помислио сам: добро је, ствари циркулишу, бар гардероба сигурно, и погледао леђа дечка који их је поносно млатарао у рукама испред мене.

На сваком ћошку постоји место на коме можеш да обавиш размену. (само једном сам стварно пробао да узмем нешто, једну исфлекану вијетнамку у Малмеу која ми је очајно стајала). И трагично, цела Шведска управо тако и изгледа - као једно, не цело, које размењује гардеробу, као сличице, сама са собом. Попуњавају људи свој х&м, штали, као да није довољно што он већ постоји на сваком кораку, а кад попуне цео албум, отворе свој х&м за ретро ретро имигранте, штали. Потпуни утисак доживиш већ после десет минута на било којој улици Стокхолма- бљузгавица на ногавицама је најаутентичнији модни детаљ.

Cleaning in progress/ stadning pagar пише на вратима воза. Смешно ми је јер сам због тога дошао. Могао бих себи на челу да напишем Cleaning in progress. Озбиљно. Шведска ми је била економичнија варијанта, на свим нивоима, од психотерапије, soulsearchinga и других освежавајућих напитака. И ето. То cleaning in progress и даље траје. Врата су затворена. Људи чекају да уђу. Не гурају се, чак ни њихови кучићи не лају. А зашто би се и гурали, знају да ће ући, њима воз никада не касни, њихови кондуктери се информишу куда идеш да би могли да те информишу о твојим следећим возовима.

Сви стојимо мирно и гледамо у затворена врата. Једна врата овде су увек затворена. Она се, као што се стаклено звоно подиже само изнутра, отварају само с унутрашње стране. Све друго сем тих врата је отворено.

Отворено је море. Отворена су језера. Отворене су реке. Отворене је природа. Отворено је небо. Виде се звезде. (Овде сам заволео Миљковићеву Море пре него што усним, због Празнино, како су звезде мале.) Она, празнина је свуда, чини се недотакнутом, али кад се попнеш на стену видиш да је ту постављена клупа, кад уђеш дубоко у шуму да пишаш видиш викенд кућицу... да је човек, нажалост, свуда био и да га је, на срећу, природа онемогућила викајући: баланс. Отворен је и поглед који стално пуца у то ништа, у празнину, у непрегледне равне, зелене и плаве површине. И град се чини отвореним, некада толико да се осећаш као у својој кући. Да ли је и ум отворен? Језик ме вуче да питам- или је отрован?

Кјеркегор је Копенхаген називао својим двориштем. Ја сам у Београду имао само свој ходник у ком сам испраћао људе. Имао сам и своју кућу. Пар улица, два парка, једна река, три… Ништа страно заиста, људи стално нешто својатају: мој Београд, мој круг двојке, моји блокови, мој клуб, моја вип картица, мој фестивал, мој сепаре, моје, моје, моје- не дам, недам, недам, недамдамнедам.... недам Косово? ... Лако могу да закључим да Косово чува исти онај човек који присваја Београд, да га искључиво и само Београд чува. (Дакле, следеће Косово које нас чека излази у пластик, повремено у кц град, завршио је факултет, гласа за лдп, мама и тата му нису из Београда.) У свему овоме постоји велика разлика, Кјеркегор је рекао ништа, а круг двојке је заправо рекао: уништићу те, провинцијо. Већина људи се у Копенхагену после пет минута осећа као код куће, а у Београду сви као код богатог тече са Звездаре који ће сваког тренутка одапети.

Постоји још нешто занимљиво што је Кјеркегор рекао: најбољи комшија је мртав комшија. Допало ми се то. Волео бих и да мој комшија буде мртав. Да свира виолину само кад се мени слуша, да реновира свој стан смо кад сам ја на летовању, да води љубав само кад сам ја у граду, да излази из стана само онда кад лежим на каучу...

Е, у Шведској су сви најбоље комшије. И отац је сину најбољи комшија, и мајка ћерки, и брат сестри. Сви су најбоље комшије на свету. Алелуја.

Деца могу да пријаве родитеље полицији и да их боли она ствар јер не зависе од њих, примају џепарац од државе, родитељи раде два посла, или један ако имају среће, свако има свој новчаник, и дупе на којем седи, нема даљег. Дупе се некад даје другоме, али новац не, ни случајно. Па шта ако ми је то жена, нећемо ваљда због торте и чаше вина да нарушимо најбоље комшијске односе на свету? Из стана се излази тек након што се погледа у шпијунку, и буде сигуран да никог нема у ходнику. Реновира се онда када се добије дозвола... итд. Ако је све то тако, а јесте, не могу да се не питам - јесу ли моје комшије мртве?

(Наставиће се ...)