У земљи где је смисао живота рад и где је све подређено раду, моја ћерка је замало била избачена из школе зато што је била претерано вредна. Уна има 18 година и у последњем је разреду средње школе.У марту месецу следеће године ће матурирати. Од почетка августа је почела да ради суботом и недељом као касирка у продавници да би допунила џепарац и уштедела себи за будућност.

Овде је законом регулисан рад особама старијим од 16 година. У Јапану многе школе (а и Унина спада у исту групу) по школском статуту не дозвољавају ђацима да раде, под условом да нису претходно добили дозволу од директора школе, што је скоро неизводљиво.

Пракса је далеко другачија од прописаног закона. Ђаци раде преко викенда, а професори зажмуре или се праве да не препознају ученике ако их затекну на радном месту. Уна није предуго била те среће. У продавницу у којој је радила је дошла врло строга професорка из њене школе чији је надимак међу ђацима ''школска полицајка''. На лицу места је почела да се издире на Уну, да је грди и да јој прети избацивањем из школе због непоштовања школског статута. Следећи дан је уследила специјална ''ментална'' васпитна мера од стране разредног старешине, задужених професора, помоћника и директора школе. Неколико сати је провела у соби са два професора који су је унакрст испитивали о свему и свачему што и нема превише везе са њеним радом. Истовремено су и мене назвали и одржали ми ''краће предавање'' јер су чули од Уне да смо је супруг и ја подржавали у њеној радној авантури.

За следећи дан нам је заказан групни састанак са директором школе и задуженим професорима. Добили смо тачна упутства како да се понашамо (ваљда да не бисмо изнервирали директора неким ''нејапанским'' коментаром). Све укупно шест особа је учествовало у сеанси ''испирања мозга'', сви са учтивим, али непомичним изразом лица. Пошто Уна није поштовала школски статут, није нам остало места за маневрисање. Ја сам целу ситуацију посматрала као представу која ми је помогла да боље схватим неке епизоде из јапанске новије историје.

Деловало ми је да смо у војној академији,а не у државној школи у 21.веку. После церемоније клањања и извињавања што ми одузимају драгоцено време, почело је вишечасовно објашњавање. Читање школског статута (не само члана који се односи на рад), објашњавање шта би се могло десити ако Уна одмах не би престала да ради, а кад смо ми обећали да ће одмах престати са радом, следило је објашњење на који начин ће бити кажњена.

Забранили су јој да три дана иде у школу и дали јој тону домаћих задатака да уради и да пише дневник на сваки сат времена како је провела претходних 60 минута. Наравно, уз моју строгу контролу (морала сам да потписујем сваку њену изјаву). Увече је разредни старешина долазио код нас кући да контролише како напредују домаћи задаци. Подразумева се да јој је био забрањен сваки излазак напоље и окупљање са друштвом, а на мене су утицали да јој забраним слушање музике, гледање телевизора, коришћење компјутера или мобилног телефона.

После три дана смо опет ишли у школу на ''полирање''. Уна је морала да напише изјаву у којој се извињава школи и обећава да ће убудуће поштовати закон и пропис школе. Сеанса ''полирања'' је трајала нешто краће, свега сат времена. После завршне туре извињавања и клањања, непријатна епизода је завршена с тим што је стављено до знања да ће Унино владање бити под присмотром до завршетка школе.

Уна је из свега схватила колико су слепа послушност и поштовање закона и реда овде важни. Много важнији од рада и труда. Мени су се мисли стално враћале на речи Иве Андрића да код свих који раде у ''древним и трулим администрацијама, дискреција се одавно изродила у бездушност, а послушност у кукавичлук''.

Јес' да је он мислио на неко друго време и друго место, али истина је универзална.