Прошле недеље је мој син, Дејан, кренуо у други разред ниже средње школе (што би по нашем био осми разред). Пре неки дан смо му купили нове панталоне, део обавезне униформе. У протеклих годину дана Дејан је доста израстао. Новим панталонама се посебно радовао јер је целу претходну годину ишао са закрпом на колену.

У Јапану се униформе носе у скоро свим нижим средњим школама; Дејан је прошле године добио нову. Цена униформе је више приличила Арманијевом оделу, међутим, пошто је то свакодневна гардероба са осмехом смо је прихватили. Уосталом, нисмо ни имали избора јер је прописана униформа обавезна.

После само неколико дана Дејан се вратио из школе са издераним коленом и великом рупом на панталонама. Објаснио ми је да је пао на ивичњак тротоара јер га је старији другар у бесу гурнуо свом силином. Дејан га је ословио надимком, а не додатком уз име које показује дужно поштовање. С тим дечаком и другом, старијом и млађом децом из исте основне школе, Дејан је сваке недеље убацивао кошеве у школском дворишту. Годинама га је ословљавао са Јама (од презимена Јамаока) и тако га је ословио у школи. Дејану тада није било потпуно јасно да су актери остали исти, али да су се оквири променили.

Од почетка ниже средње школе (што је седми разред по нашем) млађи ђаци називају старије СЕНПАИ (старији, сениор). На презиме додају наставaк СЕНПАИ. Дејан је требао да ослови Јаму као Јамаока-сенпаи.

Исти је принцип и у компанијама. Свако ко је запослен дуже је СЕНПАИ и тој особи морате показати поштовање чак и ако о њој немате високо мишљење, професионално или приватно. Ако покажете непоштовање према СЕНПАИ, што је скоро незамисливо, то узнемирава ВА (хармонију; у овом конкретном случају хармонију школског кошаркашког тима), а то је потпуно неприхватљиво.КОХАИ (млађи, јуниор) врло послушно прихватају критику и веома строгу дисциплину јер знају да ће и они сами једног дана постати СЕНПАИ и да ће над другима примењивати исто кроз шта су сами прошли.

Такав систем слепе послушности и поштовања функционише у Јапану већ вековима. Јапанско друштво је базирано на принципима Конфучијевог друштва и према старијима се односи са посебним поштовањем. Чак и у оквиру породице, старији брат и сестра се не ословљавају именом, већ одређеним језичким формама које обележавају поштовање.

Принцип СЕНПАИ-КОХАИ почиње најригорозније да се примењује на почетку студија. Млађи студенти морају старијим да покажу дужно поштовање, не само усмено, већ морају старијим колегама да сипају пиће ако оду негде у провод, да им перу прљаве спортске униформе ако су чланови истог спортског клуба или да воде рачуна о пуном фрижидеру и очишћеној прашини ако деле исту собу у студентском дому. То је све припрема за почетак радног односа.

Јапанци посебно пазе да не повреде или материјално оштете другог. Ако дође до тога увек следе дугачка извињења и надокнада материјалне штете уз додатне поклоне као израз жаљења.

Наставници у школи су сматрали да је Дејан оштећен: физички и материјално. Међутим, исто тако су сматрали да Дејан није поштовао неписану, али дубоко прихваћену норму понашања и целу епизоду су заташкали телефонским полу-извињењем. Госпођа и господин Јамаока се нису извинили, што би било незамисливо да је Дејан само годину дана старији.

Дејана је закрпа на колену подсећала целу годину о другачијим правилима у кући и напољу. Пре неки дан Дејанов другар са пливања, годину дана млађи, који редовно долази у нашу кућу је ословио Дејана у школи као Берусебићи-сенпаи. Иако се дубоко у себи противио томе, Дејан је прихватио такву врсту обраћања док су у школи, окружени другом децом.

Закрпа је ипак добро одиграла своју улогу.