Док сам живела у једној од најцивилизованијих земаља на свету нико од мог друштва или породице није имао неку посебну жељу да дође у посету. Они који су и дошли, све су похвалили, али немам утисак да су жудели да се туристички врате.

Од како живим у Африци, не знам да ли сам срела некога ко није пожелео да ме посети. Сви се одушеве на идеју о собарици, личном кувару, возачу, доброј заради… а како то стварно изгледа описаћу вам сада, можда зато што је сиво напољу и пада незадржива тропска киша…

Када у Африци радите за неку од међународних компанија, први услов је да умете да створите нешто из ничега. Други услов је да сте довољно јаки да се не сломите у авантурама али и у самоћи која вас неизоставно чека. Управо због тога, ово мало белаца богато је тако невероватним искуствима и способностима па просто никада нећете наићи на осредњост или учмалост карактера.

Зараде су невероватно високе јер фирме плаћају порез, обезбеђују кућу, послугу, храну, превоз, а и авио превоз до жељене дестинације на свака три месеца када имате право на 3-4 недеље (углавном) неплаћеног одмора. Концепт рада је такав да сте у потпуности искоришћени, и физички и ментално. Понекад ми се чини да кад би се оволико радило у било којој земљи вероватно бисмо сви били добростојећи.

Дакле, живот се у потпуности своди на посао. Радног времена фактички нема – осим ако се не ради о неким социјалним пословима које финансирају невладине организације, али такве послове углавном заузму деца богатих родитеља којима новац и онако ништа не значи. Један колега је тако срео наизглед скромну учитељицу у једном градићу у Танзанији, заљубио се силно (она изгледа као Скарлет Јохансон), да би после сазнао да потиче из неке старе лордовске породице у Енглеској, па тако, насавши се у дворцу њених родитеља приликом прве посете од себе је направио идиота у више различитих ситуација, те се веза на жалост ту и окончала.

Али да се вратим на причу. Највећи проблем овде је свакако недостатак неких озбиљних културних садржаја, па кад остане и мало слободног времена, дешава се нешто што сматрам опоражавајућим – одавање алкохолизму и проституцији.

Жене су подједнако подложне алкохолу, али из другачијих разлога него мушкарци. То су жене које овде преко ноћи постају “Мадам”, што ће рећи да живе у огромним кућама, имају послугу и могу да се иживљавају, али једино што немају то је друштво и нормалан живот. Ситуација је потпуно апсурдна јер ове жене имају све, чак неке добијају позамашан џепарац од стране фирми у којима им мужеви раде, али тај новац углавном немају где да потроше, бар не квалитетно…

Пре неколико месеци смо овде у Акри добили прави правцати и сасвим модеран биоскоп. Међутим улазница је око десетак долара, тако да у сали у коју стане стотинак гледалаца, филм одгледа свега четири или пет оних који то могу да плате. Ако је просечна дневна зарада у Гани десетак долара, онда би еквивалент биоскопске карте у Северној Америци био око 150 или 200 долара, што значи да бисте филм гледали са неким богатијим светом. Сваки пут кад уђем у биокоп запитам се да ли је ту можда неки министар или чланови његове породице…

Али без обзира ко је ту, неко диктира набавку комедија и тоталног холивудског смећа, мало озбиљнији филмови тешко да у овом нашем биоскопу могу да се нађу. О позоришту да не говоримо, концертима, изложбама - можда једном годишње ако је у организацији неке од овдашњих јачих амбасада.

Најинтересантније ми је било кад сам од масерке (Тајланђанке) да постоји тајландски ресторан у Акри који се зове „Тропикана“ а чији су власници Срби. Учинило ми се као географска грешка, али из досаде сам ипак отишла и заиста – дивно место, уживо џез петком и суботом, тајландски мени али исто и грил и српска кромпир салата коју сам морала да пробам да се уверим. За шанком наша лица, а кажу да нас овде има око педесетак.

Дружења са локалним светом нису тако честа, највероватније због разлике у искуствима и поимањима. Када смо пре неколико месеци имали озбиљан штрајк у једном од већих рудника, нико од локалних менаџера није успео да тај хаос заустави из једног јединог разлога – неко је разбио јаје и бацио клетву на сваког ко се врати у халу!! Ова клетва је толико озбиљно схваћена да чак и менаџери које сматрам интелигентним и образованим, нису желели да се у то уплићу. Пошто мени није дозвољено да клетву преузмем на себе, учинио је то колега Енглез а он је и дан данас жив и здрав а и иде му боље него пре те клетве.

Један колега из Малија за кога сам мислила да је изузетно занимљив, у музеју ми је показао „контрацептивни појас“, тј. ниску ситних перли које жене носе када не желе да остану у другом стању. Када сам се нехотично насмејала, приметила сам да се он мало увредио, те се испоставило да стварно верује у тај магични појас.

Сличну врсту изненађења ми је приредио и колега из Кеније који је можда и најпроницљивији човек кога сам за ово време срела. У некој дебати око маларичних комараца (да, ТО су наше теме за дебате…) рекао ми је да такав комарац не оставља траг, те ако те сврби после уједа значи нема маларије. Ово наравно психолошки добро делује у кишној сезони – чак сам пожелела да је тако јер су ме комарци пре неко вече баш добро изуједали.

А опет неко ко ми је готово био породични пријатељ пре него што сам дошла у Гану, силно се увредио што сам уопште питала о маларији јер по њему, маларије уопште нема и све приче о маларији су „светска завера против сиромашних афричких земаља које се таквим причама додатно држе у изолацији“…

Мени остаје само да сачекам недељу дана и видим да ли сам имала блиски сустрет са маларијом или не. А до тада, поздрав из Гане.