Читам ову рубрику редовно и као велим могла бих и ја евентуално да напишем нешто, да поделим своја нека искуства и мишљења… Први пут у Праг сам дошла тачно пре 10 година у жељи да прославим Нову годину на неком од прашких тргова или на Карловом мосту. Тада нисам ни сањала да ће овај чаробан, магичан и романтичан град постати судбински мој нови град. У њему сам се заљубила, завршила Карлов Универзитет, удала, родила 2 девојчице, пронашла себе у туристичким и уметничким водама и наравно усрећила. Шта више да пожелите од тога  у свом животу?

Међутим моја прича одудара од свих осталих. Многи наши људи су се вратили својим кућама или преселили у удаљеније пределе, јер им Чешка као земља није ни мало одговарала. Питам се зашто? Разлога је више. Чеси су изузетно затворени, хладни, усамљени, не испољавају своје емоције, док смо ми отворени, темпераментни и размишљамо, како они кажу, "усијаним главама". Причамо по аутобусима. Наша деца галаме, играју се свуда унаоколо…

Овде вас још од малена уче да не причате на глас, да будете тихи, да сте добри, културни…не знам да ли клима утиче на људе, али Чеси не воле да се друже. И ако би се дружили са Чесима онда то не би било по нашим мерилима. Ево на пример мало ко од њих прославља рођендане и ако их славе онда не зову госте у кућу него у неки кафић или ресторан или крчму. Поред поклона који им донесете мораћете да сами платите све поједено и попијено. Замислите? Друга ствар шетате ви са 2 мале слатке девојчице и нека госпођа са пудлицом или кокером пролази поред вас. Шта мислите за ким ће се просечан Чех окренути. Наравно, за кучетом. И још ће да прокоментарише "Јао, како је пресладак. Јел тако? Буци,буци" . Чак ће се и сагнути да га помази, а ви што шетате са 2 мале шмизле, обучене по последњој моди…ко вас шиша-нисте домаћи мезимац. Коса ми се подиже на глави од тога!

Годишње преко 2 милиона Чеха посети Хрватско приморје. Хрвати нису бас срећни од њихове посете. Вероватно имају дебелог разлога. Називају их «парадајз туристима». Чеси себе зову слично - "паштикаржима"- у преводу «волимо паштете». Не само да на море носе све чешке и стране  конзерве купљене у чешким хипермаркетима, већ и воду. На крају просечан Чех плати само камп или неки јефтинији смештај и друмарину.

Даље. Пријатељи се љубе у уста. Чешке жене воле егзотичније мушкарце, док просечан чешки муж седи уз ТВ, гледа хокеј, једе кнедле са свињским месом и попије уз то неколико великих пива. Највећа псовка је "ти, воле!", а најчешћа узречица «благо теби».

Иначе немају смисла за облачење. Иако има пуно Чеха који поседују огромно материјално богатство срешћете их понекада на излазу из најновијег BMW у сандалама са белим чарапама. Симпатично, зар не?

Чеси воле да мајсторишу по баштама, кућама, радионицама…обожавају да куцкају ексере, да поправљају и оно што не може да се поправи. Суботом не можете да очистите ауто на пумпи од огромних редова. Понесу новине и стрпљиво седе, читају и чекају у том реду – фасцинира ме како су заљубљени у своје аутомобиле и како воле да су им аутомобили до бесвести чисти. А WC, заиста милина - нигде у Европи нећете срести такво неговање тоалета по ресторанима, бензинским пумпама, крчмама…Хигијена им је морам признати на изузетно завидном нивоу, за разлику од наше балканске!

Оно што ме највише излуђује од свега је њихова нељубазност по продавницама. Поготово када чују ваш чешки језик са акцентом. Парадоксално је да странце не воле иако Праг посети годишње неколико милиона људи. Љубазни људи које сретнете по граду   су већином Словаци, Срби, Бугари, Турци или Украјинци који раде 365 дана у години по ресторанима и продавницама.  

Мој поглед на Чехе и Чехиње је различит. Понекад се љутим на њих. Понекад им се дивим. Понекад би их појела за доручак, а понекада загрлила. Свакако зависи на каквог Чеха или Чехињу налетите. Има и сјајних Чеха. Срећом, ипак сам удата за Балканца.