Њујорчани кажу Рокефелер – звучи као коцке леда кад падају у чашу. Ваљда они знају како правилно треба изговорити име суграђана који нису најбогатија породица на планети, али су одавно симбол богатства. „Шта то гледаш, нисам бре, Рокфелер”, чује се и данас испред излога бољих београдских радњи. Како ствари стоје, балканским мужевима, Рокфелер је већ неколико генерација добар изговор да женама не купују скупе ствари.

Када је потписник овог текста обилазио Рокефелер центар (назовимо га и ми тако „коцкасто”) застао је задивљен пред жанр сценама грађанског спокоја. Био је април, полусунчан дан, службеници су изашли на паузу. Поред каскадне фонтане, пуне фигурина водених патуљака, службеници су праведнички жвакали сендвиче. Да је била зима, ту би било још и на стотине клизача. Зими ради клизалиште испред улаза у „GE building” средишњу зграду Рокефелер центра. Али и у априлу службеници на паузи су уживали у зеленилу и златној скулптури Прометеја, која зрачи сигурношћу. „На правом сте месту, ово је тачка из које се подиже планета”, поручује скулптура летећег Прометеја. Направљена је од жеженог злата, онако богато. Није се штедело, ни на мермеру и слаповима водоскока. „Овде је моћ Америке, моћ света”, као да се чује кад се дуже седи испред „Прометејевог златног лета”.

У огромном холу главног здања настављају се призори моћи водеће нације света. Монументална огромност хола, осликана је муралима Хосе Мариа Серта - Амерички прогрес и Садашње време. Авиони, фабрике, радници у гигантским пропорцијама, спомен су на доба индустријализације у којем је Америка испредњачила остатку света. Серт је овај мурал урадио после познатог сукоба између Нелсона Рокфелера и мексичког сликара Дијега Ривере, 1933. године. Рокфелери су изнајмили Дијеогову светску славу муралисте да ослика њихову величину носилаца идустријског прогреса, а убеђени маркиста Ривера је поред радника и машина досликао и Лењинову главу. Рокфелер није имао ништа против радничке класе, али Лењин – то је било већ превише. Уметник је одбио да прекречи главу вође који позива „презрене на свету да устану”. Ривера је исплаћен а његов мурал је уништен.

Али понижених и бедних и те како има у Рокфелеровом центру. Када смо се спустили у подрумски експрес ресторан,  видели смо буњуеловски призор – неколико просјака је запосело својим црним кесама по четири столице за столом!!! Одакле бескућници у Рокфелеровом ресторану? Одговор се крије у одлуци града Њујорка, да свака компанијска зграда на Менхетну мора да има неки јавни садржај. Обично су то ресторани, али има и „клајмбинг вола” (зида за планинарење), сквош терена, галерије. Рокфелеров ресторан није само отвореног типа, па у њега може да уђе ко жели, него важи и за најјефтинији на Менхетну. Отуда навала бескућника. Пију филтер кафу за долар. Док смо сели прекопута, мисли су наm скренуле ка уништеном Риверином муралу. Лењинова ћелава глава се појавила између црних кеса бескућника. Риверин мурал, тако, живи и после уништења.

Ненад Новак Стефановић