Филм Анџелине Џоли „У земљи крви и меда” – илити у „Земљи крви и меса”, како га је преименовао градоначелник Загреба Милан Бандић – у овдашњим биоскопима доживљава фијаско.

Пошто је расправа око овог „уратка”, уз џеву подигнуту поводом смене Сретена Угричића, представљала један од два „садржаја” којима је јавност у протеклом периоду најбездушније малтретирана, Анџелинин неуспех доводи у питање тезу да је свака реклама добродошла и да није битно ни шта си урадио ни како си урадио ако си се довољно пута појавио у медијима.

Пре него што је филм почео да се приказује, а расправа о њему је на невиђено вођена надуго и нашироко, Анџелина је, више него на Угричића, подсећала на Андреја Николаидиса, чијим су се памфлетистичким сочињенијем бавили сви, а готово никоме, читао га или не, није било јасно шта је, осим што је изјавио љубав терористичким активностима, „писац”, заправо, хтео да каже.

Након биоскопског фијаска, који није само „локалног” него је, по расположивим информацијама, и „глобалног” карактера, сличност редитељке Џоли са Угричићем, ипак, постаје доминантна.

Нечувена медијска промоција коју је истакнути културни радник, како га је духовито окарактерисао Светислав Басара, доживео након што га је влада, после више од десет година столовања, сменила са функције на коју га је влада и поставила – кажу књижари – није довела до веће читаности Угричићеве прозе.

Тако са бившим Првим библиотекарем ствари стоје на локалном нивоу. Што се тиче „глобалног” нивоа , што ће рећи, евентуалног раста непостојеће популарности писца Угричића на немачком тржишту – ту је, плашим се, сам себи учинио лошу услугу појавивши се под „оригиналним” псеудонимом „Die Sreten”, због чега ће публика заинтересована за повреду његових функционерских права – ако таква тамо и постоје – као аутора тешко да га лоцира.

Али будући да сам о Угричићу много писао док је био на челном месту, било би ред да га поштедим док се не консолидује. А консолидоваће се он, још како, за то вам добар стојим.

Популарна „Анџа”, међутим, није смењена ни са какве функције, па о њој може да се пише без „гризодушја”.

Што је режирала филм који лоше пролази – о томе нека брину она и њени продуценти. Или само она, уколико је сама продуцент. Што је режирала филм који се уклапа у најцрње, чак и тамо где су креирани, превазиђене стереотипе о рату у Босни, никако није симпатично, али то је њено право на хир који ће на тржишту скупо да плати.

Једино што је заиста недопустиво јесте чињеница да се на крају филма лицитира бројем жена силованих током босанског рата. То, пре свега, представља страшну увреду за сваку жену која је током тог рата силована. А тих жена – „Босанака” како стоји на платну, а Џолијева објашњава како су „Босанаке” жене свих националности које су живеле у Босни!? – свакако није било мало. А и да је била само једна – не заслужује да се њена трагедија користи за манипулацију бомбастичним цифрама.

Упркос томе, међутим, нема смисла пљувати целокупан лик и дело ове прелепе жене. А не пљују га само српски патриоти него и „другосрбијанске” филмаџије, којима не смета стереотипно приказивање Срба него, гле чуда, то што Анџелина, кажу, није никаква глумица.

Ако се као редитељ, еуфемистички речено, и није прославила, Анџелина Џоли јесте добра глумица. И то је видљиво чак и у комерцијалним лимунадама у којима често игра, а које су, опет, чак и такве, комерцијалне и лимунаде, за дела већине овдашњих кинематографа – ремек-дела.

Пре неколико дана, у једној телевизијској емисији, тако, Горчин Стојановић, редитељ по образовању, а по вокацији стручњак опште праксе, изјавио је како не гледа ни филмове у којима Анџелина глуми, а поготово оне које ова жене режира.

Није лепо, а ни џентлменски од Горчина. Посебно због тога што Анђа, сигуран сам, његове редитељске „подвиге” одушевљено прати.