Možda je moguće pratiti socijalni (i ne samo socijalni) status stanovništva prema objektima koji u manjoj ili većoj meri niču oko nas. Posle nicanja kioska i kafića, najezde stranih banaka (u državnoj opciji), privatnih apoteka (koje su ,,pojele” državne), kladionica, krojačkih radnji za popravke i menjanje rajsferšlusa (još samo čekam da se pojave i one za krpljenje čarapa pa da bude jasno da smo zaista ,,obrali bostan”), i starački domovi niču kao pečurke, naravno privatni.

Čega bi sve ovo mogao da bude pokazatelj? Da smo stara nacija, da deca ne mogu, ili neće, da brinu o roditeljima i sl. Stara nacija jesmo, a deca moraju da rade po ceo dan ako im se posrećilo da imaju posao, tačno je i to. Osim toga, mnoga ,,deca” više ne žive sa roditeljima (mislili su, srećom), imaju porodice pa je briga o roditeljima sizifovski posao. Znam mnoge (sinove) koji su rešenje našli u tome da ostave porodice i vrate se da brinu o majkama. Što je tužno i, verovatno, pogrešno rešenje. Ali briga o starima je prepuštena porodicama, pa kako se ko snađe, i kakve ima mogućnosti. Država ima preča posla.

Državnih staračkih domova ima malo, nedovoljno. Ne znam ni za jedan novosagrađen starački dom koji je izgradila država (od narodnih para) za poslednjih dvadeset godina, dok za mnoge velelepno sagrađene crkve (od para vernika, dakle narodnih), znam. Sa svog prozora vidim četiri. Nikle su u poslednjih deset-dvadeset godina u svakom kraju, opštini. Sada im društvo prave starački domovi. Crkve se dobro vide, starački domovi ne, jer se u većini slučajeva otvaraju u privatnim kućama (često još nedovršenim), nemaju table na ulazu, i za njih možete saznati samo od najbližih komšija. Najčešće su neprijavljeni, jer su ih odbila ministarstva zdravlja zato što ne zadovoljavaju standarde, a onda ih registruju kao dnevna prihvatilišta ili nešto slično.

Da li je to novi biznis ili jednostavno dobar njuh za privatan posao kada odavno državnih poslova nema. Prosečna cena u tim takozvanim prihvatilištima je 350 evra, u šta nisu uračunati lekovi (koji se inače u 90 odsto slučajeva kupuju) i eventualne posete lekara i lečenje. U takvim prihvatilištima su uglavnom nepokretni ili slabo pokretni stari, tek retko ko da je na svojim nogama bez štapa ili kakvog drugog pomagala. Tužna slika. Svako od njih bi rađe da je u svom domu, ali nemogućnost brige i nege u sopstvenim domovima većinu je prinudno dovela ovde. Gerijatrijska odeljenja su puna, a i za njih je potrebna veza. Državni domovi su prepuni, na mesto u njima se čeka, ako imate sreće godinu dana, ako imate viška novca možda ne toliko.

U svetu je sada moda da država obezbeđuje brigu za stare osobe u njihovim sopstvenim kućama. Kod nas, ranije, postojeća kućna nega starih i bolesnih od dva sata dnevno radnim danima svedena je na vreme potrebno da bi se neko okupao (jednom nedeljno) ili da se previje, da mu se da terapija i sl., ništa više. Siromašni smo svi skupa da bismo još i pravili nekom društvo.

Govoreći pre nekoliko decenija o kraju zapadne ere francuski mislilac (nije sebe smatrao filozofom) rumunskog porekla Emil Sioran rekao je da je apokalipsa prisutna u svakodnevnim brigama svakog pojedinca. Bio je to uvid ili predskazanje, sigurno je da svako od nas pojedinačno živi na ovaj ili onaj način jednu vrstu apokalipse, nesvesni šta nas je snašlo. Tehnološki razvoj, smatrao je Sioran, dovešće do pada čoveka, uništiće ga njegove ambicije da ide preko svojih granica. I bi tako! Tehnološki napredak koliko god da je doneo nebrojene mogućnosti čovečanstvu oduzeo mu je najpre vreme, a onda meru i ljudskost. Apokalipsa traje ne samo zbog sve češćih kataklizmi i katastrofa, i naše nebrige o svojoj okolini, nego i zbog gubitka pravih vrednosti, u šta spada i briga o drugome, naročito o nejakima, bilo da su deca, bilo da su stari, bolesni…