Digitalna revolucija potpuno je promenila način na koji čitamo novine, slušamo muziku i koristimo fotoaparat. Mi smo verovatno jedna od poslednjih generacija koje još čitaju novine i knjige, slušaju muziku sa diskova i čuvaju fotografije u albumima. S obzirom na to da je za sve te stvari sada dovoljan jedan kućni kompjuter ispada da je ulaganje u kompjuter najbolja investicija, jer vam onda nisu potrebni radio, gramofon, kasetofon, video i televizor, a ne morate ni da kupujete dnevne novine, nedeljne i mesečne magazine, pa ni knjige.

Međutim, digitalna revolucija nije samo promenila način na koji čitamo tekstove i slušamo muziku, ona je takođe dovela u pitanje opstanak pisca kao profesije. U otvorenom i slobodnom virtuelnom svetu svako može da bude pisac. Odnosno svako ravnopravno može da „okači” svoj tekst u nepreglednom prostranstvu virtuelne stvarnosti: dečak koji ispisuje svoje prve stihove, devojka koja preispituje svoje uspomene, književni kritičar koji procenjuje domete novih knjiga i pisac kome je upravo dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Niko od njih nema nikakvu posebnu prednost, jer u virtuelnom svetu uglavnom funkcioniše pravilo da je najbolji onaj čiji je veb-sajt najviše puta „posećen”. Nema nikakve garancije da će neki prilog novog nobelovca privući veću pažnju od romantične ispovesti, na primer, neke ne baš naročito pismene devojke.

Drugim rečima, mogućnost pisaca da budu značajan glas u društvu ubrzano se smanjuje. Zašto bi mišljenju nekog pisca uopšte trebalo pripisivati bilo kakav značaj, kada postoje hiljade raznovrsnih sajtova i blogova na kojima često mogu da se pročitaju desetine i desetine mnogo zanimljivijih stavova, a uz to i se da iznesu ideje o nekoj aktuelnoj temi?

Podsetilo me je to da su nekada kod nas postojala udruženja tzv. pisaca amatera. Možda takva udruženja i danas postoje, nisam siguran, ali znam da mi je taj naziv uvek smetao. Šta uopšte znači pisac-amater? Da li je to automatski pretvaralo članove Udruženja književnika u profesionalce ili ih predstavljalo kao značajnije stvaraoce? I šta taj pisac-amater nije znao da radi u odnosu na profesionalnog pisca? Sva ta pitanja sada su nevažna, iako bi svakako bilo zanimljivo da se doznaju odgovori na njih, a pominjem ih samo zbog toga što, u nedostatku boljeg termina, moram da kažem da je virtuelni svet u rukama „pisaca amatera”.

Ko zna, možda je tako bolje? Sasvim je sigurno, na primer, da su ti „amaterski” tekstovi često raskošniji, sočniji i iskreniji od tekstova „profesionalnih” pisaca. I premda su „profesionalno” napisani tekstovi sveukupno gledano bolji od „amaterskih”, naraštaji koji dolaze, i koji će se, kao čitaoci, vaspitavati na „amaterskoj” ravni, neće više mariti za nešto tako staromodno kao što je klasičan novinski tekst ili komentar.

To bi, verovatno, trebalo da zainteresuje „profesionalne” pisce svugde u svetu, ali njih više zanima borba oko regulisanja elektronskih autorskih prava, a to je, po svemu sudeći, izgubljena bitka. Naime, od trenutka kada „okačite” nešto na globalnu mrežu, niko vam više ništa ne može da garantuje. Neko će uvek naći način da, ako zatreba, dođe i do najobezbeđenijih tekstova ili podataka, i to, naravno, bez plaćanja autorskih prava.

Sve u svemu, za pisce budućnost nije više ono što je nekada bila, pogotovo za one koji veruju u moć pisaca da utiču na razvoj društvenih zbivanja. Za naše pisce, među kojima ima dosta onih koji veruju u tu moć, možda je poslednji trenutak da prevaziđu razlike i ujedine se u nastojanjima da se na što bolji način, u profesionalnom i društvenom smislu, definišu uloga i mesto pisca. Nije za to potrebna neka velika priprema, dovoljno je samo malo dobre volje i, naravno, spremnosti da se prihvati pravo na drugačije mišljenje. Pogotovo što je to, izgleda, poslednja prilika da se pisci predstave kao značajan društveni faktor.

Naravno, ne govorim o tome kao da će se sve te promene tako brzo odigrati, ali treba imati na umu da je brzina kojom se stvari menjaju već sada izuzetno velika i da postaje sve brža. Već sada teško je zamisliti svet u kojem nije bilo kompjutera, Interneta, elektronske pošte i mobilnih telefona, iako su svi oni u masovnoj upotrebi samo poslednjih desetak godina. Ako dalji razvoj nastavi tim tempom, ko zna da li će za narednih deset godina u ubrzanom virtuelnom, mobilnom svetu budućnosti uopšte biti mesta za pisce kakvi danas postoje, čak i ako pitanje elektronskih autorskih prava reše u svoju korist.