Први пут у животу добио сам позивницу за пријем код предсједника републике. Овдје се такви догађаји свако мало организирају, за Нову годину, Божић, Ускрс, Дан домовинске захвалности, Дан независности, па се окупи национална елита и све то онда усликају национални таблоиди, и онда се зна ко је ко у Хрватској, за сљедећи краткорочни период. Оно што је АТП листа у свијету тениса, то су предсједнички пријеми у свијету Хрвата. И како се онда догодило да је мене позвало? Помислио сам да је зато што овај пријем предсједник организира у част предсједника Србије Бориса Тадића, а многе од оних који се у Хрватској сматрају елитом још увијек је непристојно позивати на пријем у част првога међу Србима, па су мене позвали да попуњавам број. И тако сам се, лакомислено, одлучио одазвати, па сам се у заказано вријеме запутио у Музеј за умјетност и обрт. Кад тамо, све супротно од онога што сам очекивао!

Чим сам закорачио у лијепо освијетљени сецесијски простор те славне и угледне институције, поглед ми се редом сусрео све са самим ликовима који су се добрих двадесет година трудили, а већина се и данас труди, да се овако нешто никад не догоди. Рецимо, главни уредник, коментатори и пословодство ,,Вечерњега листа”, новина чији ме је коментатор ономад напао да сам комунист и Југославенчина, јер сам у некоме чланку написао „такозвана Независна Држава Хрватска”. А поводом романа ,,Отац”, што га објавих у Београду, у потјерници коју у ,,Вечерњаку” распрострше на двије странице, написали су да је то књига с којом „из Београда пуцам по Загребу”. Опћенито, за коментаторе тих новина не постоји разлика између Тадића и Милошевића, а један од њих, становити Ивкошић, четника види и у Данилу Кишу. Зашто су такви људи дошли на овај пријем и зашто готово с еротском жудњом чекају када ће се појавити предсједник Србије, који нешто касни? Па онда уредничка и руководећа екипа Хрватске радио телевизије, па министри из разних Туђманових влада, па етнички чистачи националног правосуђа… Зашто су сви ти људи дошли, и зашто ми се чини да ме гледају некако с пријекором, као да сам им нешто крив?

Прије тачно седамнаест година, у децембру 1993, само двјестотињак корака од овога мјеста, у Музеју „Мимара” велики хрватски издавач и интелектуалац Славко Голдштајн је, под заштитом међународне заједнице, организирао сусрет „српских и хрватских интелектуалаца”, на којем се требало разговарати о помирењу и моделу будућих односа између тако блиских народа и земаља. Из милошевићевског Београда тада су у ледени туђмановски Загреб дошли Живојин Павловић, Слободан Селенић, Филип Давид… Дошла је овећа екипа оних који рат нису ни започели, а дочекала их је слична екипа њихових домаћина. Гледали су се тако, помало збуњени, али непосвађани, и размјењивали ријечи које ће једнога дана постати важне. Около је све било пуно полиције у цивилу, нашло се и домољубних провокатора који су у „Мимари” дизали дреку и вику против београдских гостију, а ја сам тог дана накратко био ухапшен. Наиме, на рецепцији хотела у који су београдски гости били смјештени, распитивао сам се за Филипа Давида. Рецепционер ми је пристојно одговорио да господин Давид није у соби, ја сам се још пристојније захвалио на љубазности, изашао сам из хотела, прешао петстотињак метара, кад су ме заскочила двојица са службеним значкама. Стрпали су ме у ауто и уз ситне пријетње одвели на испитивање. Мислили су да сам хтио убити Филипа Давида. Јер зашто би тада, тога давног децембра, који се догодио прије барем двије хиљаде година, неки младић, имао сам тада двадесет и седам, по Загребу тражио неког Београђанина?

Седамнаест година касније, хрватски ме угледници на пријему у част предсједника Србије гледају онако како ме је гледао полицијски инспектор који ме је тада испитивао. Њему сам најприје био крив јер је мислио да сам атентатор, а онда сам му био крив јер сам желио поздравити човјека из Београда. Али шта сам крив овима данашњим? Вјероватно што мало преозбиљно схваћам сва та дружења са Србима? Или сам, као што пише ,,Вечерњак”, и сам политички Србин? Или их је страх да ћу сад прићи Тадићу и испричати му оно за такозвану НДХ? Појма немам о чему се ради, али знам да сам се гадно зезнуо што сам ту дошао.