Пре неколико месеци из штампе је изашао роман „Константиново раскршће” нишког писца Дејана Стојиљковића. Књига је одлична. Али то није довољан разлог за ове редове будући да колумна није простор за књижевну критику, а ни ја нисам критичар.

Поред тога што је одлично написано, „Константиново раскршће” је књига која се чита у једном даху, па није чудно што је за само неколико месеци доживела три издања. Међутим, ни то није кључни мотив да пишем ово што пишем будући да колумна није рекламни простор, а ни ја нисам пи-ар Дејана Стојиљковића.

Од колумне се најчешће очекује да покрене питања од – што би рекли комунисти – ширег друштвеног значаја.А Константиново „Раскршће” је, у том смислу, значајно из барем два разлога.

Поред тога што представља пример како се на срећан начин могу комбиновати различити жанровски обрасци, избегавањем упадања у замке фахидиотизма и како је могуће написати дело у ком ће се утицаји високе и популарне књижевности прожимати тако да читајући га сусрећемо Пекића и Кинга који корачају раме уз раме „Константиново раскршће”, наиме, може да послужи и као уџбеник за острашћене домаће књижевне посленике на тему односа књижевности и идеологије.

Смештајући радњу у крваве године Другог светског рата, Стоjиљковић, између осталог, прича убедљиву причу о четницима и комунистима, недићевцима и нацистима, британским обавештајцима и савезничким бомбардовањима, сјајно показујући како задатак књижевности није да једну идеологију хвали а другу ружи него да поштено прикаже погубну праксу у којој скончава свака од њих. На тај начин, у времену у ком се и даље води јалова дебата о мирењу и немирењу четника и партизана, он не нуди лекцију само усијаним главама на књижевној сцени него и много шире. И у томе се крије један аспект ширег друштвеног значаја ове књиге.

Ниш који су задесиле немачка окупација, братоубилачки рат и смртоносни летови савезничке авијације, јесте стари предратни Ниш који се током рата распада да би доласком ослободилаца нестао готово без трага. Дејанов роман, тако, представља и омаж грађанском Нишу с прве половине двадесетог века, тематски пандан романима о грађанском Београду, изразито хваљеним и читаним у последњим деценијама прошлог, па и у првој деценији овог столећа. С тим што је, будући литерарно далеко оригиналнији и храбрији, Стојиљковић своје старије београдске колеге у много чему надмашио.

Елем, чињеница да је стари Ниш добио свој роман, који, ако није бољи од најзначајнијих романа о старом Београду, сигурно у односу на њих не заостаје, у времену у ком несразмера економских, цивилизацијских и културних услова у којима живе Београд и унутрашњост, а посебно југ Србије постаје застрашујућа, заиста има огроман значај. И не само за Ниш. И не само за остатак Србије. Него пре свега за Београд. Који ће уколико се не ослободи провинцијалне илузије о сопственој супериорности у односу на остатак земље и инфериорности у односу на развијени део света, терајући своју најбољу децу да оду у иностранство и као магнет из унутрашњости одвлачећи децу којој девастирана родна груда нема шта да понуди – у догледној будућности да се претвори у престоницу пусте земље. У постмодерни град-државу.