Дошао је и тај дан. Од када су се пре шеснаест година иселили у Канаду, сина, снају и унуке виђала је једном годишње. Обично су остајали једну недељу, а она је од успомена на ту седмицу живела током целе године. Због економске кризе последњих неколико година нису долазили, те је данашњи дан за њу носио посебно узбуђење.

На пијацу се тог јутра упутила око седам сати. Сунце се пробијало кроз пукотине надстрешница на тезгама правећи калеидоскопске слике од воћа и поврћа наслаганог у дрвеним гајбицама. Препознатљиви жамор љубопитљивих купаца и предусретљивих продаваца звучао јој је звонко и полетно, попут какве музичке мелодије. Чангрљање точкића на цегерима који су се котрљали по тротоару давало је стакато ритам овој ,,пијачној композицији”.

Осећај тежине у ногама није јој представљао препреку у прављењу слалома између тезги. Деценије искуства непогрешиво су је упућивале на места где су се могли наћи: непрскано воће, једро поврће, свеже коре за гибаницу, најбољи кајмак из крајева где се стока узгаја на пашњацима... На свим тим тезгама имала је она своје људе од поверења.

Није скидала осмех са лица а допринос томе давали су и продавци који су добацивали симпатичне коментаре на рачун њених припрема за дочек породице из дијаспоре: Каква домаћица, нема вам равне! Комшинице, је л’ ви то за дочек наших спортиста спремате? Ала ће то бити гозба, штета што вам нисам рођак!

Цегери су се пунили а са врхова су провиривали листови орошене зелене салате, разбарушене везице першуна, перјанице празилука, мирисне стабљике босиљка и гранчице рузмарина... Точкићи који су малочас лако скакутали по плочнику, сада су се споро вукли кривећи се под тежином купљене робе. На путу до куће застајала је много ређе него раније и то да би размрдала зглобове на прстима руку. Једва је чекала да стигне кући, а узбуђење од дуго ишчекиваног сусрета на тренутке јој је одузимало дах. Срећом, у згради је постојао лифт. И не само да је постојао, већ је и радио.

Распрострла је бели столњак од дамаста преко трпезаријског стола како би на њега поставила тањире, чаше од кристала, сребрни есцајг који је добила још на свом венчању... и поређала све оне ђаконије које је целе недеље брижљиво спремала. Пихтије и дуван чварци су били намењени сину а снајки ајвар који је био направљен од великих, меснатих, шиљастих паприка допремљених директно из Лесковца. На њега је била посебно поносна. Ни џем од шљива му није био слабији такмац. Њега је спремила за унуке који су обожавали да се сладе палачинкама. Ма, за свакога је припремила оно што је највише волео.

Када је сат на рерни зазвонио изнела је плех са набујалом погачом чију је златножуту корицу обасјавала светлост која је пролазила кроз кристално чисте прозоре. Погачу је обмотала сувом крпом како би задржала хрскавост а у рерну ставила плех са гибаницом. На шпорету су се увелико крчкали: пилећа супа са домаћим резанцима и сармице од зеља. Поред је стајао тигањ спреман да се на њега баце крменадле и кромпирићи сечени на штапиће, по дечјем укусу.

Све време је бацала поглед на зидни часовник. Имала је још сат времена за све што је требало да уради. Отишла је да се умије и пресвуче. Косу је зачешљала и завила у пунђу.

Супа, сармице и гибаница су у међувремену биле готове. Срце јој је задрхтало када је син позвао телефоном и рекао да је авион слетео нешто раније, да су већ у таксију и да до ње стижу за десетак минута. Као да јој је некакав стампедо протутњао кроз тело. Толико се била узбудила да су јој колена клецнула. Села је на шамлицу поред шпорета. Дланови су јој били час врели као рингле, час хладни као лед из замрзивача.

Ходником зграде проломио се звук лифта. Шакама је стегла кухињску крпу и прислонила је на груди. Жагор из кабине постајао је све јаснији. Изашла је из стана и ослонила се руком о рагастов. Прво лице које се помолило иза металних врата било јој је непознато. И друго такође. Или су можда то... они?

– Бакa, ми смо! – обратио јој се први човек.

– Grand mère, c’est nous, tu ne nous as pas oublié? - изговорио је други, нешто млађи.

– Ништа те не разумем сине – рекла је дрхтавим гласом.

– Кево, шта си се пресекла, па то су твоји дечаци само су ижџикљали и мало заборавили наш језик! Дођи, бре, да те загрлим! – насмејао се њен син иза кога се осмехивала видно уморна снаја. – Ништа се не мењаш кеварац! Волим кад тако закачиш косу, иста си ми као кад сам био клинац! Чекај, чекај, шта то мирише? Ниси ваљда? Па јесам ти написао поруку да ништа не спремаш јер треба да обиђемо још и њене, а у седам нам полази авион за море! Види њу молим те шта је све наспремала! Ма, тачно сам знао! Што не читаш поруке, мајко моја лепа? Чему ти служи мобилни? Немој то да ми радиш, ионако смо мртви уморни од пута, а и јели смо у авиону! Како си замислила мајчице да носимо тегле ајвара и џема кад сам ти рекао да је то забрањено? Што нам бре правиш проблем? Уосталом, нико од нас се не храни више тако нездраво! Бацаш без везе ту цркавицу од пензије! ’Ајде, ’ајде, какве су то сад сузе? Немој да ме секираш, нећеш ваљда такву да те памтимо! Него имам предлог, позови комшилук вечерас па се лепо проведите. Ево, овде ћу да ти ставим двеста долара да ти се нађе, боље него да смо ти купили нешто што ти не треба. Е, дај да се сад испружимо мало а ти пристави турску кафу, баш сам се је ужелео!