Javna podmetanja, insinuacije, preuveličavanje tuđih i prikrivanje sopstvenih grehova, baš kao i prijemčivost javnog mnjenja na povike ,,drž’te lopova”, ma sa čije strane dolazili i ma koliko imali ili nemali smisla, pojave su stare koliko i ljudsko društvo.

Kako su ljudsko društvo, a s njim i segment javne manipulacije, postajali komplikovaniji, tako su i javne igre, ,,spinovanja” i blaćenja postajali sve masovniji i sve bezočniji, da bismo danas došli do stanja u kom se javni život, manje-više, svodi na svoju najbanalniju i najmračniju stranu.

Ono što u takvom stanju najviše deprimira jeste spoznaja do koje mere i koliko puta je javnost, kao kakva beslovesna gomila, spremna da pada na uvek iste, otrcane fazone.

Primera ima bezbroj, kao što su u doba ,,samoupravljanja” isticali na televizijskim dnevnicima: ,,kako u svetu, tako i kod nas”.

Najnovija gužva koja se digla oko cene hotelske sobe u kojoj je navodno, i navodno iz hira, boravio još uvek aktuelni ministar inostranih poslova Srbije i budući visoki funkcioner Ujedinjenih nacija Vuk Jeremić, od sličnih hajki se razlikuje bar u jednom, suštinskom segmentu, čineći ovaj slučaj jedinstvenim čak i u internacionalnim okvirima, a Srbiju zemljom koja pretenduje da bude svetski šampion – ako ne u nečemu korisnijem, ono barem u proizvodnji apsurdnih situacija.

To što je Vuk Jeremić bio izložen sistematično koordinisanom medijskom linču tokom obavljanja svoje ministarske funkcije ne bi bilo toliko čudno da je taj linč organizovala samo opozicija, i pod uslovom da se suštinska optužba nije odnosila na njegovu legalnu i legitimnu borbu za očuvanje državnih i nacionalnih interesa, koji bi, valjda, trebalo da budu stariji od stranačkih razmirica.

Budući da je medijska snaga harange vođene protiv njega ukazivala kako iza nje ne stoje samo opozicione snage nego i značajni učesnici u vlasti koji su, barem deklarativno, stajali iza principa za koje se Jeremić zalagao, apsurd je bio još i veći. Krunisan je neskrivenim nezadovoljstvom njegovom kandidaturom za predsednika skupštine Ujedinjenih nacija. A nakon što je, uprkos žestokom favorizovanju njegovog protivkandidata u centrima svetske moći, Vuk Jeremić na visoku funkciju izabran – zakoračilo se u zonu sumraka.

Izbor na ovakav međunarodni položaj bi predstavnika bilo koje druge zemlje, uključujući i najmoćnije i najmnogoljudnije zemlje sveta, barem na određeno vreme poštedeo otvorenih izliva zlovolje čak i najogorčenijih unutrašnjih političkih neprijatelja, koji bi ,,progutali knedlu” i čekali svojih pet minuta. Ako ništa drugo, najosnovnija pravila fer pleja nalagala bi takvo ponašanje, čak i da je do izbora došlo glatko i isključivo zahvaljujući poziciji države iz koje stiže izabrani kandidat.

A Vuk Jeremić nipošto nije izabran glatko. I nipošto isključivo zahvaljujući poziciji države koja ga je kandidovala.

Istina, da ga njegova stranka nije postavila za šefa srpske diplomatije, Vuk Jeremić ne bi ni došao u priliku da za tako visoku međunarodnu funkciju bude predložen.

Ali, od tog posla ne bi bilo ništa bez lične inicijative, iskustava i međunarodnih poznanstava i veza samog kandidata, i bez logističke podrške ambasadora Srbije u Ujedinjenim nacijama Feodora Starčevića, uglednog diplomate svetskog glasa kog je upravo Jeremić pozvao da se uključi u srpski tim i ojača poziciju zemlje u organizaciji u kojoj je zaslužio penziju kao službenik najvišeg ranga.

Možda je upravo činjenica da je visoko priznanje svojoj zemlji u velikoj meri obezbedio sam – ono što ova zemlja Vuku Jeremiću ne može da oprosti.