Да ли је два­де­сет и пр­ви век ура­нио, по­чев­ши де­це­ни­ју пре свог ка­лен­дар­ског стар­та, с па­дом Бер­лин­ског зи­да, не­стан­ком јед­ног од два бло­ка ко­ја су вла­да­ла све­том и по­чет­ком гло­бал­не до­ми­на­ци­је кре­а­то­ра но­вог свет­ског по­рет­ка?

Или је, мо­жда, за­ка­снио не­ко­ли­ко ме­се­ци, уко­ли­ко као да­тум ње­го­вог по­чет­ка ра­чу­на­мо 11. сеп­тем­бар две хи­ља­де и пр­ве го­ди­не, ка­да су, у те­ро­ри­стич­ком на­па­ду из ва­зду­ха, сру­ше­не ку­ле бли­зна­ки­ње њу­јор­шког Свет­ског тр­го­вин­ског цен­тра?

Оно што је из­ве­сно је­сте да су ова два до­га­ђа­ја у не­спор­ној ве­зи и да без пр­вог, су­штин­ског кра­ја јед­не епо­хе, не би био мо­гућ сим­бо­лич­ки по­че­так дру­ге.

На­кон гло­бал­ног уру­ша­ва­ња со­ци­ја­ли­зма, на­и­ме, иде­о­ло­ги­ја ко­ју су за­сту­па­ли ње­го­ви не­при­ја­те­љи из­во­је­ва­ла је убе­дљи­ву по­бе­ду. Што јав­на, што за­ку­ли­сна бор­ба ко­ја се у про­те­кле две де­це­ни­је во­ди ме­ђу кључ­ним фак­то­ри­ма свет­ске мо­ћи, бор­ба је за им­пе­ри­јал­ну пре­власт, при­лич­но ли­ше­на иде­о­ло­шких ко­но­та­ци­ја.

Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве и Европ­ска уни­ја, по­бед­ни­ци хлад­ног ра­та, остав­ши без ве­ли­ког со­вјет­ског ан­та­го­на, сту­па­ју у отво­ре­ни­ји ри­вал­ски од­нос, док им, при­хва­тив­ши у дру­штве­ној и еко­ном­ској тран­сфор­ма­ци­ји њи­хо­ва пра­ви­ла игре, два бив­ша иде­о­ло­шка не­при­ја­те­ља, Ру­си­ја, а по­себ­но Ки­на, по­ста­ју рав­но­прав­ни парт­не­ри и кон­ку­рен­ти.

Ако из­у­зме­мо сна­жну, аутен­тич­ну ле­ви­цу у Ла­тин­ској Аме­ри­ци, ко­ја, осим као не­зго­дан при­мер, не­ма сна­гу да озбиљ­ни­је ути­че на гло­бал­ну сли­ку све­та, и не­ја­сан, тре­нут­но углав­ном за­мр­знут ста­тус ко­му­ни­стич­ке иде­је на Да­ле­ком ис­то­ку – је­ди­ни ак­ту­е­лан иде­о­ло­шки не­при­ја­тељ Но­вог свет­ског по­рет­ка је ра­ди­кал­ни ислам.

Си­ро­ма­шне ма­се европ­ских, аме­рич­ких, бли­ско­и­сточ­них, африч­ких, сред­њо­и­сточ­них и да­ле­ко­и­сточ­них му­сли­ма­на, због број­но­сти, по­лу­ко­ло­ни­јал­ног ста­ту­са и кул­тур­ног на­сле­ђа, објек­тив­но не­спо­соб­не да рав­но­прав­но пар­ти­ци­пи­ра­ју у кон­зу­ма­ци­ји гло­ба­ли­стич­ких ша­ре­них ла­жа, а, због све­сти о соп­стве­ној де­мо­граф­ској екс­пан­зи­ји, не­спрем­не да приxвате уло­гу гло­бал­них гра­ђа­на дру­гог ре­да, не­до­ста­так про­гре­сив­не иде­о­ло­шке ал­тер­на­ти­ве кон­цеп­ту ко­ји их спу­та­ва, про­на­ла­зе у по­ли­тич­кој, агре­сив­ној ва­ри­јан­ти сво­је ре­ли­ги­је, ко­ја, бу­ду­ћи да због мла­до­сти ни­је сти­гла да до­жи­ви ре­не­сан­су, пред­ста­вља до­бар основ за по­губ­ну над­град­њу.

Не­спор­но је да да­на­шњим го­спо­да­ри­ма пла­не­те ислам­ски те­ро­ри­зам слу­жи као иде­а­лан не­при­ја­тељ, ба­ба­ро­га по­мо­ћу ко­је у стра­ху др­же оста­так све­та, про­из­во­де­ћи ра­то­ве, фи­нан­си­ра­ју­ћи вој­ну ин­ду­стри­ју, и на си­лу за­др­жа­ва­ју­ћи под кон­тро­лом бли­ско­и­сточ­не из­во­ре наф­те.

Али не­спор­но је и да игра са та­квим не­при­ја­те­љем пред­ста­вља игру ва­тром, чи­је по­сле­ди­це би мо­гле да до­ве­ду до по­жа­ра ар­ма­ге­дон­ских раз­ме­ра.

Пред крај Пр­вог свет­ског ра­та, прет­ход­ни­ци да­на­шњих свет­ских го­спо­да­ра игра­ли су се са ко­му­ни­стич­ком ре­во­лу­ци­јом у Ру­си­ји, де­лом фи­нан­си­ра­ју­ћи, а де­лом санк­ци­о­ни­шу­ћи пре­врат­ни­ке. Не­ко­ли­ко де­це­ни­ја ка­сни­је, ка­да су со­вјет­ске ну­кле­ар­не бо­је­ве гла­ве пло­ви­ле пре­ма Ку­би, би­ло је ка­сно за ка­ја­ње.

На­дај­мо се да игра са му­сли­ман­ским те­ро­ри­змом у овом ве­ку свет не­ће до­ве­сти у слич­ну си­ту­а­ци­ју. Јер ако га до­ве­де, угро­же­ни не­ће би­ти са­мо они ко­ји ће има­ти због че­га да се ка­ју не­го и сви оста­ли.