„Међутим, ја не видим демократију, не чујем слободу, адвокат сам и не верујем у право”.

Чудни су путеви господњи, али само чудни, и то је то. Дочим када је реч о оним човековим, опис се не да спаковати у једну реч. Ето, на пример, када Балканац потражи срећу тако што се уброји у дијаспорчад, он постане виђенији члан своје фамилије макар чистио и клозете и то је не само нормално него и пожељно, јер тамо преко влада благостање а овде благосрање, међутим, када Европљанин батали хармонију зарад хармонике, е то је већ вест. Замислите човека који потражи мир – и нађе га! – баш овде код нас, где немир уобичајено следује пре јутарњег умивања. О да, он постоји и зове се Едмунд Шененбергер.

Филм мог познаника Луке Попадића победио је на овогодишњем Фестивалу кратког и документарног филма, а бави се управо животом и прикљученијима господина Едмунда, који живи, ради и дише пуним плућима у Кнежевцу већ петнаест година (аларм! Биолошка аномалија! Очекивали бисмо да Европљанин на Балкану може да преживи краће него рибица у флаши зејтина, а оно међутим!). „Адвокат и не верујем у право”, та реченица би већ била довољан разлог да у овом симпатичном чики сместа препознате цара свемира, али верујте свака му је златна. Он се, наиме, згрозио над квазидемократијом и шатроцивилизацијом још ’81, када је имао прилике да се изблиза бави протестима омладине у Цириху. Каже да је полиција јуришала на младе људе најбуквалније изгледајући као античка фаланга: испод штитова се громко орила планетарна полицијска химна: „Згазимо ту стоку!” и то су, дакако, и чинили, а Едмунд вели да му се баш тада, премда замаскирана оклопима, указала права фаца модерне заједнице: држава спремна на све када нањуши кризу (успут, лепо је бити одавде а видети како и европска полиција бије побуњени народ а не само наша – баш сам се осетио грађанином света). И тако, пошто је био један од адвоката који су заступали ове „терористе”, Едмунду је држава одузела дозволу за рад, доживотно. Уложио је жалбу и добио случај па се забрана свела на свега годину дана, али њега тај свет више није занимао.

Упознао је жену из наших крајева, оженио се и – доселио се овамо, а пошто има кефала удесио је да та одлука резултује таквим оргазмом душе као да је отишао на Тибет. Окружен природом питомог краја, Еди се пронашао у старовремским (тачним!) геслима: „Из етнологије се зна да нативни народи раде два сата дневно да би обезбедили основна средства за живот. Као самоснабдевач, ја то могу само да потврдим”. А пошто се швајцарски смисао за практично никад не губи, цар је смислио необичан хоби који је истовремено и прилично користан за мештане тог краја: одлучио је да доведе у ред давно запуштене рачуне за воду, те да спречи да поново дође до сличног замешатељства (,,Када је радикал наплаћивао, комунисти нису плаћали, а када је наплаћивао комуниста, нису плаћали радикали.”). Бескрајно је забавна сцена у филму када једном поквареном вентилу у походе крену посве различите методе поправке: Едмундова, заснована на логици да најпре треба проникнути у проблем па онда применити одговарајући алат, и наша древна „... ма бре само га чукни добро” тактика, утемељена на идеји да жене и апарати постају послушнији кад их истраумираш батинањем. Наравно, добри Еди послуша ближњег упркос свом резону и у следећем тренутку из шахта шикља гејзир, а сви окупљени су окупани. Но, ништа не мари: он обожава те једноставне људе за које је време стало кад и срце друга Тита, а и они њега. Уколико је некоме реченица звучала као да се ругам заосталости: не, нема ироније, мислим озбиљно и ругам се прогресу, баш као и Едмунд – ако постоји „земља Утопија”, да се кладимо да тамо не користе струју. Едмундовим комшијама био је потребан доказ да ред ипак може да постоји, а њему пак доказ да постоји неискварен, а слободан човек. Разменили су дарове и ето симбиозе, он је Прометеј њима колико и они њему. Сјајан филм за погледати и озбиљна тема за размишљање – одговор на питање „шта је срећа” апсолутно је увек сасвим једноставан. Еди нуди један:

„Слободно мислити, слободно говорити, из чега следи: слободно делати”.