Криза је улепшани израз за обележавање растуће беде. Током кризе количина новца с којом становништво може да купи средства за живот рапидно се смањује. То му дође као нека освета за године које су кризи претходиле. Тада су се банкарско -шпекулантски кругови разбацивали новцем. Вратоломна авантура необуздане потрошње доведе до изненадног слома. Мене су од дечаштва прогониле слике богаташа који су преко ноћи осиромашили, банкротирали. Они су се у мајци свих криза, силесији над силесијама, махом бацали под точкове подземне железнице. То је жалосна филозофија кризе.

Али то је тек површински слој овог друштвено-привредног феномена. Филозофија кризе се катаклизмичком брзином претвара у свеопшту филозофију беде. Све више је људи који што је ближи дан исплата надница, пензија и плата горко узвикују: „Пред сваку следећу исплату пара, ја сам банкрот!” Осиромашују стотине хиљада људи. Верујемо да је њима лакше да поднесу проклету редукцију доступних добара. Њих не гони клетва која виси над свим богаташима: „Дабогда имао па немао!” Здрав разум их је учио да у часовима оскудице ваља „стезати каиш”. Упркос томе, у време владавине филозофије беде, људи се невољно одричу потрошње на коју су навикли. Скврчавање количина добара свима пада тешко. Па се каиш стеже у паници и на болестан начин. Пацијенти се одричу лекова!

Кад су мене једном у поноћ довели у болницу, пита ме строга докторка. „Узимате ли средства за обарање притиска?” „Не. Мени је то прописано пре две деценије али ја сам за време оне беде деведесет и треће престао да купујем лекове. Навикао сам да живим без њих, и ево већ осам година не гутам пилуле...” Наљути се докторка на медицинског неписмењаковића, и оде мојој жени, чујем, пита је: „Шта је, забога оном човеку?” „Како шта је?” „Осам година не узима лекове против високог притиска! Наравно да га је ударило...”

Кад смо једном у животу стезали каиш, смањили смо количине меса: двапут недељно. Али сећам се да је код нас у Банату месо трошено самo двапут недељно и то у оквиру традиционално увреженог начина исхране. Средом смо јели тесто с кромпиром и луком („гренадир марш”), а петком обавезни пасуљ без меса. Бар двапут недељно јели смо „лажни паприкаш” (без меса али са листовима лорбера). Али колико је људи којима је и лажни паприкаш луксуз!? То се баш данас морамо сви питати.

То су вечита поглавља филозофије беде. Међутим, у животу ствари се одвијају на уврнут, рекао бих лукав начин. Нe трошимо ми људи према насушним потребама! Тржиште, то божанство модерних времена, одевено је у јаркошарене боје. Не троши се само кад си жедан и гладан, троши се и кад хоћеш да се направиш важан. Економиста Веблен, пре више од сто година је открио такозвани сноб ефекат. Кад се отвори нов скуп ресторан, људи жељни друштвеног успона навале у њега. Убрзо се њиме засите, па наваљују у неки још новији, још ексклузивнији. И тако у недоглед. Наравно, ако трошиш да би се истакао, да би се направио важан, ти онда нећеш стезати каиш онако како ти филозофија беде налаже. Стегнеш каиш за једну рупицу, па онда, држ’ не дај, видиш луксузна кола или елитни провод и одећу, па каиш попустиш за две рупице. Беда ти запрети још јаче. Платежно си поткопан! Али си зато важан.

Људи који су изнад црвене црте богатства, могу и усред кризе да одрже свој снобизам. Они ће куповином ради социјалног истицања остати још платежно чврсти. Моћи ће и да се кицоше и да потцењују озбиљност кризе.

То води заоштравању друштвених односа.