Proteklih dana, zahvaljujući dilemama oko održavanja Parade ponosa, Srbija je ponovo bila u centru pažnje svetskih medija. Čak su i lokalne kalgarijanske novine objavile (pre otkazivanja parade, naravno) tekst pod naslovom „Predsednik Srbije podržava paradu homoseksualaca”. Taj nevelik tekst stavljen je na dosta neupadljivo mesto, a na udarnim stranicama nalazile su se vesti o finansijskim malverzacijama i zabrinutosti zbog rezultata upravo objavljene studije o broju grizlija u Alberti. Zabrinutost zbog mogućih novih izbora u Kanadi takođe nije tog dana zaslužila da se nađe na prvoj strani. Važnije su bile fotografija čoveka koji je smislio kako da izvuče pare od ljudi i fotografija jednog medveda koji, verovatno u očajanju, pokušava da pregrize neke metalne rešetke.

Ne želim time da kažem da je vest o podršci Paradi ponosa koju je izrekao predsednik jedne zemlje trebalo da se nađe na prvoj strani već samo ukazujem na činjenicu da lokalne novine svugde u svetu prednost daju onome što doista tišti njihove čitaoce. U tom smislu, medvedi i pare su mnogo važniji lokalnom stanovništvu od vesele Parade ponosa. Uzgred, ta parada održava se u Kalgariju još od 1990. godine, a u prvoj paradi bile su ukupno 192 osobe, od kojih su neki nosili papirne kese na glavama da bi sakrili svoj identitet. U međuvremenu parada je prerasla u proslavu različitosti i u njoj učestvuju ljudi svih seksualnih opredeljenja, tako da je ove godine, prema proceni lokalnih novina, u paradi bilo skoro deset hiljada učesnika.

Naravno, nisu svi oni deo gej populacije u Kalgariju već su se tu našli kao osobe koje podržavaju pravo na različitost. Ono što je najtužnije u propalom pokušaju održavanja parade u Beogradu nije sam čin njenog otkazivanja već činjenica da u Beogradu nema deset ili dvadeset hiljada ljudi koji podržavaju pravo na različitost. Da se dvadesetak hiljada ljudi pridružilo prvobitnim učesnicima Parade ponosa sve pretnje raznih grupacija pale bi u vodu. A da u Beogradu doista postoji neka solidarnost i spremnost da se prihvati i podrži pravo na različitost, onda bi se već do sada održala Parada protiv nasilja u kojoj ne bi smelo da bude manje od sto hiljada ljudi, jer ako u Beogradu bar sto hiljada ljudi nije protiv nasilja, onda doista ne bi bilo čudno ukoliko bi pao u ruke raznih grupa siledžija i huligana.

Međutim, kakve veze sa svim tim imaju ranije pomenuti medvedi? Ne, nisam ih pomenuo da bi ih koristio kao metaforu za protivnike različitosti – grizliji su, ipak, plemenite životinje – već da bih ukazao na to da je poštovanje različitosti preduslov i za izražavanje ljubavi prema prirodi. Na primer, iako se svake godine u Kanadi dese brojni neželjeni susreti između ljudi i medveda, retko kada će povređena osoba za to optužiti medveda. Većina njih će svu krivicu pripisati sebi jer su se našli na teritoriji koja, u suštini, pripada medvedima.

Medvedi su, verujem, takođe oprezni jer ukoliko se utvrdi da je krivac ipak medved, odnosno da je neizazvan napao čoveka, očekuje ga smrtna kazna. Ista kazna očekuje i svakog medveda koji se navikne na ishranu koja potiče iz ljudskih izvora, jer u tom slučaju medved počinje previše da se približava ljudima, što stvara sve više mogućnosti za potencijalan sukob.

Pomenuta studija utvrdila je da u ovom delu Kanade, u Alberti, živi tačno 581 grizli. Razne grupe za zaštitu prirode odmah su zatražile da se grizliji proglase ugroženom vrstom, imajući u vidu takomali broj. S druge strane, lovačka udruženja istog časa su obnovila stari zahtev da se ponovo dozvoli lov na grizlije, imajući u vidu njihov tako velikbroj i činjenicu da su se medvedi osmelili i da sve češće upadaju u ljudska naselja.

To je tipičan primer kako se isti rezultat može tumačiti na dva protivrečna načina, kao što se otkazivanje parade u Beogradu može tumačiti kao pobeda (ili poraz) obe strane. Možda se nikada neće znati ko je u pravu, ali zato se već zna ko je stvarni gubitnik – to je Beograd koji će morati da nosi teret stida što nije ustao u odbranu svojih „različitih” građana. Pogotovo ako je tačan podatak da su mnogi građani glavnog grada bili spremni da se priključe napadačima.

A kada je reč o odnosu ljudi i medveda, najveći gubitnik jeste jedna žena u Kvebeku koja je nedavno preživela napad medveda i potom poginula u saobraćajnoj nesreći na putu prema bolnici.

Neki ljudi, baš kao i neki gradovi, stvarno nemaju sreće.