Протеклих дана, захваљујући дилемама око одржавања Параде поноса, Србија је поново била у центру пажње светских медија. Чак су и локалне калгаријанске новине објавиле (пре отказивања параде, наравно) текст под насловом „Председник Србије подржава параду хомосексуалаца”. Тај невелик текст стављен је на доста неупадљиво место, а на ударним страницама налазиле су се вести о финансијским малверзацијама и забринутости због резултата управо објављене студије о броју гризлија у Алберти. Забринутост због могућих нових избора у Канади такође није тог дана заслужила да се нађе на првој страни. Важније су биле фотографија човека који је смислио како да извуче паре од људи и фотографија једног медведа који, вероватно у очајању, покушава да прегризе неке металне решетке.

Не желим тиме да кажем да је вест о подршци Паради поноса коју је изрекао председник једне земље требало да се нађе на првој страни већ само указујем на чињеницу да локалне новине свугде у свету предност дају ономе што доиста тишти њихове читаоце. У том смислу, медведи и паре су много важнији локалном становништву од веселе Параде поноса. Узгред, та парада одржава се у Калгарију још од 1990. године, а у првој паради биле су укупно 192 особе, од којих су неки носили папирне кесе на главама да би сакрили свој идентитет. У међувремену парада је прерасла у прославу различитости и у њој учествују људи свих сексуалних опредељења, тако да је ове године, према процени локалних новина, у паради било скоро десет хиљада учесника.

Наравно, нису сви они део геј популације у Калгарију већ су се ту нашли као особе које подржавају право на различитост. Оно што је најтужније у пропалом покушају одржавања параде у Београду није сам чин њеног отказивања већ чињеница да у Београду нема десет или двадесет хиљада људи који подржавају право на различитост. Да се двадесетак хиљада људи придружило првобитним учесницима Параде поноса све претње разних групација пале би у воду. А да у Београду доиста постоји нека солидарност и спремност да се прихвати и подржи право на различитост, онда би се већ до сада одржала Парада против насиља у којој не би смело да буде мање од сто хиљада људи, јер ако у Београду бар сто хиљада људи није против насиља, онда доиста не би било чудно уколико би пао у руке разних група силеџија и хулигана.

Међутим, какве везе са свим тим имају раније поменути медведи? Не, нисам их поменуо да би их користио као метафору за противнике различитости – гризлији су, ипак, племените животиње – већ да бих указао на то да је поштовање различитости предуслов и за изражавање љубави према природи. На пример, иако се сваке године у Канади десе бројни нежељени сусрети између људи и медведа, ретко када ће повређена особа за то оптужити медведа. Већина њих ће сву кривицу приписати себи јер су се нашли на територији која, у суштини, припада медведима.

Медведи су, верујем, такође опрезни јер уколико се утврди да је кривац ипак медвед, односно да је неизазван напао човека, очекује га смртна казна. Иста казна очекује и сваког медведа који се навикне на исхрану која потиче из људских извора, јер у том случају медвед почиње превише да се приближава људима, што ствара све више могућности за потенцијалан сукоб.

Поменута студија утврдила је да у овом делу Канаде, у Алберти, живи тачно 581 гризли. Разне групе за заштиту природе одмах су затражиле да се гризлији прогласе угроженом врстом, имајући у виду такомали број. С друге стране, ловачка удружења истог часа су обновила стари захтев да се поново дозволи лов на гризлије, имајући у виду њихов тако великброј и чињеницу да су се медведи осмелили и да све чешће упадају у људска насеља.

То је типичан пример како се исти резултат може тумачити на два противречна начина, као што се отказивање параде у Београду може тумачити као победа (или пораз) обе стране. Можда се никада неће знати ко је у праву, али зато се већ зна ко је стварни губитник – то је Београд који ће морати да носи терет стида што није устао у одбрану својих „различитих” грађана. Поготово ако је тачан податак да су многи грађани главног града били спремни да се прикључе нападачима.

А када је реч о односу људи и медведа, највећи губитник јесте једна жена у Квебеку која је недавно преживела напад медведа и потом погинула у саобраћајној несрећи на путу према болници.

Неки људи, баш као и неки градови, стварно немају среће.