Prvi rođendan naša vlada dočekala je sa čestitkama i pohvalama. Koje je uputila sama sebi, jer građani nisu primetili ništa vredno hvale. Zato upućujemo izraze najdubljeg izvinjenja vladi, kako je naša nepažnja ne bi demoralisala u nezaustavljivom napretku ka ostvarenju svojih ciljeva. Koji opet imaju jako malo veze sa našim životima. Kažu da je vlada obezbedila ukidanje viza, ali su mere vlade ukinule i pare s kojima bismo eventualno mogli da putujemo. Time se nisu pohvalili. Doduše, kriminalcima koji se sve češće zovu tajkuni nisu ukinuli pare, pošto im vize ionako nisu ni bile potrebne. Svuda su bili rado viđeni gosti.

Po statističkim podacima,dug Srbije je2000. godine iznosio deset milijardi evra, a danas je oko 30 milijardi. Znači tri puta veći. To znači i da su naše demokratske vođe dvostruko zadužene: duguju i strancima i našima. Znači i Bogu i narodu. Bog su naravno stranci. Njima duguju pare, a nama ispunjenje izbornih obećanja. Što se opet u konačnom ishodu svodi na pare.

Ali da propasti ne bude, žrtvovaće se Večiti ministar. Koji je optužio vladu, u kojoj na ovaj ili onaj način sedi taman od onda od kad nam je dug skočio za 20 milijardi evra – da je meka. A premijer misli da je tvrda u svojim nastojanjima. Svi već drhte pitajući se da li je to razvod na pomolu. Jer, čisto politički gledano, nema sreće kad je ista stvar ministru meka a premijeru tvrda. Misli se na vladinu efikasnost. Mada, opet čisto politički gledano, u redu je da je ministru meko ono što je premijeru tvrdo. Misli se na mere vlade. Zato se i zna ko je ministar a ko premijer. Zato se ministar i zalaže da se stvari postave tvrđe, kako bi i on jednog dana konačno mogao da bude mekši. Dakle premijer.

Ali, to na dobro neće izaći. Pogotovo kad nam je i opozicija meka, jer smo sve više uvereni da tvrdoću odnosa između vlasti i opozicije reguliše novac. Novac je za opoziciju ono što je „lenor” za prljav veš. Omekšivač. I to veoma efikasan. Zato naša opozicija deluje kao zaljubljeni bik sa cvetom u ustima i tupavim pogledom u očima. Opčinjena vladom više od nje same. Doduše ne baš javno, ali ovako mlake opozicije nije bilo još od doba najcrnjeg jednopartijskog sistema.

Ipak, najbitnije je da se vlada pohvalila kako je očuvala teritorijalni integritet Srbije. I to je lepo. Zato sad traže dozvole od Tačija da odu na Kosovo. I to preko Euleksa. Što je, morate priznati, najčvršći dokaz da je Kosovo naše. Tako smo sačuvali ne samo integritet, nego i kontinuitet politike iluzija.

Zato se naši ministri iz sveg glasa zaklinju da će izgurati ceo mandat. Sad kažu da neće dizati PDV i da neće smanjivati plate. I mantraju da postignu novi dogovor sa našom istinskom vladom: sa MMF-om. Da nam dozvole da povećamo deficit. Da se ponovo zadužimo, jer nas sad ubeđuju da smo među najmanje zaduženim zemljama. S obzirom na to da se istim aršinom može meriti zaduženost Nemačke i Srbije. Pošto smo tu negde sa bogatstvom koje imamo. Zato se očekuje da građani prirede demonstracije oduševljenja što će stići novi zajmovi: od MMF-a, Rusa, Kineza, a kakvo je vreme došlo, zahvaljujući mudroj politici naše vlade – i od Albanije ćemo početi da žicamo pare. Jer, nije u redu da prvu godišnjicu naše vlade domaći tajkuni dočekaju praznijih džepova nego onda kad su je pravili. Jer, nisu oni nju pažljivo sastavljali da bi im bilo tvrđe, nego mekoće radi. Čisto poslovno gledano. Čak i u uslovima svetske ekonomske krize.

Zato, živela naša vlada! Jer da nije nje, ne bismo znali da smo tu krizu lakše prebrodili čak i od najbogatijih zemalja. Zato što ovde nije bilo masovnih otpuštanja. Što je sasvim logično, jer već imamo više nezaposlenih i penzionera nego radnika. Zato poneke radnike treba i sačuvati. Bar kao muzejske eksponate. Jer gde ima uspeha, red je da i kultura cveta. Da se prave i muzeji. Sa još uvek živim eksponatima. Kao dokaz da čak i tvrdo i meko mogu delovati savršeno sinhronizovano. I ubitačno fino.