Један пријатељ ми је испричао следеће:

,,Устајем у осам сати ујутру и одмах сипам воду у електрично кувало како би брже проврела. Кесицу инстант кафе са ознаком ’три у један’ сунем у шољу и прелијем кључалом водом. Отетурамсе буновно до купатила и електричну четкицу за зубе, која има две брзине, прекријем слојем пасте на чијој туби пише ’све у један’. Након осталих нужних потреба и обавеза у купатилу, обучем се и сурдукнем ону кафу низ грло у желудац (обично прескачем доручак и касније га надокнађујем дуплом дозом ручка у ресторану брзе хране), узимам торбу и истрчавам из куће суновраћујући се низ степениште. Затим купујем новине на киоску испред зграде у којој живим: десетак страница са великим фотографијама и сажетим догађајима двадесет четири часа наших живота, са све рекламама.

До канцеларије путујем око тридесет минута ако је саобраћајна гужва уобичајена, а више од четрдесет минута ако се појави нека ванредна околност, као на пример: штрајкови, радови на улицама, међународне посете високих и нешто нижих званичника, кварови на возилима градског саобраћаја, елементарна непогода, хапшење или, не дај боже, нека несрећа... Уколико нема гужве, прелистам новине док чекам смену црвеног и зеленог светла на семафору. Понекад их прегледавам и дуже док чекам да прође колона штрајкача која нешто тражи (најчешће исплату вишемесечних или вишегодишњих дуговања) или се против нечега буни. Пре него што почнем да читам новине, одлепим исечак на налепници обавезне наградне игре за подизање тиража. Као и обично, на купону пише да ћу сутра имати више среће. То и није тако лоше из два разлога: први је да ће сутра свакако доћи, а други, да ћу сутра можда бити срећнији. То ме испуни оптимизмом, иако ми се то ’срећније сутра’ стално обећава на све стране, а некако испадне да увек личи на данас или јуче.

Увек, бре, журиш да стигнеш на посао, наливаш се том кафом ’три у један’, нагутаваш се витамина који су сабијени у мале пилуле са брзим енергетским деловањем. Стално смишљаш како да што брже дођеш до успеха и новца, јурцаш да одвежбаш тренинг од двадесет минута који замењује двочасовну шетњу, журиш да завршиш убрзани курс било чега што ће те за кратко време квалификовати за неки резервни посао, уколико изгубиш садашњи због глобалног кривца ’светске економске кризе’...

Након свега, поново се враћаш у теретану да, макар, десетак минута удараш у џак како би се ослободио накупљеног стреса од све брзине, лоших вести на послу, из новина, са телевизије, са улице, од пријатеља...

Док се враћам кући, скраћујем време на разним стајалиштима читајући скраћено издање неке књиге или листајући некакву џепну енциклопедију.

Кад стигнем у стан, већ је време за вечеру. Ставим пиле у микроталасну пећницу, направим пире кромпир из кесице ’За један минут’. За то време погледам неку емисију на телевизији од које су рекламе увек много јаче и изнад сваке теме или догађаја.

На крају, узмем пилулу за брзо успављивање да бих се ујутру оран пробудио за нови, брзи круг свакодневног живота.

Извини, ја се распричао о себи а не питам те: Како ти живиш?”.