Никад нисам била склона да између два зла једно зло прогласим добрим само зато што немам других избора. Зло је увек зло и ако једно зло смени друго никако не значи да се оно претходно зло претворило у добро. Имам обичај да тврдим како је мени сваким даном све горе откада сам ступила на позорницу живота. Знам да је у то тешко поверовати, али мој дуги живот сведочида је ипак тако. Ако ни због чега другог оно због тога што су улице живота једносмерне... Једина је правда на овом свету што све те улице воде истом крају. Не може се назад, нема споредних улица које би водиле у неком другом правцу. А кад је тако, а тако је, онда смо дужни да упркос свим недаћама настојимо да будемо срећни, да уживамо у сваком датом тренутку, да се дивимо свему што је у нашој улици. Можда другу прилику да нас Сунце греје нећемо имати. Живимо у времену које умире упоредо са нама, зато људи не би смели никако да се плаше да покажуоно што они заиста јесу.

Ми смо светлост, блесак и топлина свемира.

Колико је времена преостало?

Обичај је многих народа, на вишем цивилизацијском нивоу, кад не знају о чему би наклапали,да заподену разговор о времену. Лако је њима јер њихов језик разликује време и време... Време протицања живота, освајања простора, путовања кроз пределе или време као климатски склоп овог часа, као топло, хладно, ветровито, магловито... Јесења соната... Паде ми напамет коментар чувеног лингвисте Мидхата Риђановића у којемпише о глупостима правописа, он би га поенглезио са Великим смислом: „Kод нас се крава Шаруља пише великим, а све религије,хришћанство, ислам, будизам итд. малим словом.“

„Време лети на млазни погон“, говори мајстор Симић, водоинсталатер који поправљајући напрсле цеви уништава остало покућство, јер борећи се са воденом стихијом – ко би мислио о томе да чува крхке чаше које су се затекле около-наокoло!

„Зар је већ?! Ох, да дан траје дуже“, колико пута тако гањамо време кад нас рокови притисну а нисмо завршили задати посао. А како је тектешко радити без рокова, свакодневно углављивати исте комадиће слагалице. „Устани, опери се, обуци се, размести кревет, опери шерпе и крени...“

Хебрејски језик има различите речи за значења времена, време које ваља облаке и доноси кишу означавају множином речи сунце, а оно велико, за људски ум неухватљиво времемножином речи дан! Дани који могу и историјске пресуде да наговештавају. Тако је чувена Исусова реченица „Дошло је време“ казивала како је израелски народ стигао са Римљанима до ивице катастрофе која ће да промени њихову историју. Надолазећа катастрофа је, по Јовану Крститељу, морала коренито да промени међуљудске односе и да изравна големе разлике. „Ко има две кошуље нека дарује једну оном ко нема ниједну.“

А Исус је говорио: „Стижу дани опсаде кад ће твој непријатељ са свих страна да гађа и сатрећете заједно с твојом децом, неће оставити у теби камен на камену, јер ниси препознао време своје посете.“

У прошлом веку су истраживачи библијских предања С. Дод и Лојд Гастон дошли до закључка да су Исусове речи биле пророчанске, нису их јеванђелисти касније препевавали. Научници су, наиме, препознали вавилонски стил писања од пре наше ере, дакле уобичајени склоп речи пре рушења Другог храма 70. године наше ере у Јерусалиму, што је Исус предвидео. Говорећи нарикачама на путу према Голготи, његове су речи биле брже од времена: „Немојте да оплакујете мене, жалите себе и своју децу.“