У уобичајени протокол редовних дневних активности спадала је и његова посета самопослузи близу болнице „Драгиша Мишовић“. Обичавао је да купи лепињу и неколико конзерви туњевине. Поврће и воће куповао је једном недељно, у послеподневним сатима, када би се враћао с посла. Живео је у уверењу да туњевина спада у здраву храну и да му добро чини. Касније је дознао од пријатеља да то није баш тако. Најздравија риба је плава риба, туњ је црвена – рекао му је. Но, тог дана није му било суђено да уђе у велику самопослугу, нити да се сретне са симпатичним осмехом младе шефице. Али на почетку све се одвијало по шаблону на који је навикао данима и месецима.

Пристигнеш колима до киоска с новинама и потражиш место за паркирање. Бациш поглед у попречну уличицу и схватиш да нема ниједног слободног места. Лево, десно и случајно се директно испред киоска испаркирава један ауто. Ево га! Бинго. Прибијаш се уз тротоар и гасиш мотор.

Сценарио за играни филм до те стране је био прилично незанимљив. Не би привукао ни хиљаду посетилаца у биоскопске дворане. Другим речима, потпуно некомерцијалан. очекујући неки расплет, неку акцију, прескочио је пет-шест страница и са изненађењем констатовао да се изненада цела ствар захуктава. И то како!

На самом излазу из самопослуге обично је веома живо и прометно. Неки улазе празни, а други излазе пуни. Када је тог, иначе веома мирног, сунчаног јутра усмерио поглед на ту страну учини му се да нешто није у реду. Десетак људи на укоченој фотографији и сви окренути према коловозу са његове леве стране. Не мрдају. Непомично буље. Не чине ни корак напред нити корак назад. А таман се спремао да отвори врата од кола и решио је да остане у аутомобилу на свом седишту. Али тешко да је то била нека његова добровољна одлука. Био је приморан да остане и кроз ветробран усмери поглед у правцу интересовања не само групе људи на излазу из самопослуге него и продавачица цвећа иза картонских кутија, купаца новина и цигарета испред киоска и свих осталих случајних пролазника на тротоару.

Поред танушног стабла неког полуосушеног дрвета млађи човек у танком пролећном оделу размишљао је у ком правцу да крене. Не види му се лице нити израз тренутног расположења. Поглед сведока из кола ипак клизи даље према коловозу којим сваких неколико секунди пролазе аутомобили. Тамни „бе-ем-ве“ стоји насред возне траке и приморава остале возаче да га у широком луку заобилазе. Геометријски прорачунато ту се сударају све дијагонале и погледи посматрача. Фокус је у тачки спуштеног прозорског стакла кроз који вири једна рука до лакта ослоњена на ивицу врата.

Тук – тук

Да, звук је пригушен, а у руци је пиштољ.

Шокиран и одузет на седишту свог аута, обичан грађанин почиње да трепери од узнемирености сличној оној која се јавља са првим подрхтавањем тла при појави земљотреса. Исконски страх од природе, непознатог дивљачког зла животињског порекла, необјашњива и тајанствена непријатност у рукама које почињу да дрхте – одједном све пристиже у таласима, а човек у оделу стропоштава се у подножје стабла поред кога је стајао.

Осећао је неодољиву жељу да истрчи из кола у ту масу окамењених ликова чије очи нису слепе, а тела у оклопу од соли, да их покрене на силу да нешто предузму – још увек нисмо ни Содома ни Гомора, па зар не видите да је човек устрељен, помозите му, зовите хитну помоћ – али… само је још грчевитије стегнуо волан и сав бес и немоћ разли му се по телу као опијум, након чега с ужасом схвати да није у стању да покрене ниједан мишић на сломљеном телу. Дан је и даље био исти, али су се сказаљке на сату стајале. Невероватно али „бе-ем-ве“ је још увек укочен на истом месту, а рука хероја са пиштољем лежерно вири кроз прозор. – Ово је... али шта се ту...

Тук, тук… тук.

Пуца целофан на тегли компота, али не, то је исти онај звук од малопре. Неке ствари из кодекса мафијаша је ипак научио из жуте штампе – „овера”, сада „оверавају” човека који умире. Рука нестаје са прозора „бе-ем-веа“ и кола лагано, без журбе, крећу даље коловозом према Војномедицинској академији. Мртву природу око убијеног младића ипак оживљавају момци са камером у руци. Трче из зграде Пинк телевизије и приближавају се на који метар од мршавог, осушеног стабла низ које се сливају крваве сузе. То Божје очи плачу за непознатим младићем у танком пролећном оделу.

Наслонио је главу на руке ослоњене о волан. Мука му је, али дише дубоко да не би повраћао. Људи су се покренули – једни улазе а други излазе из самопослуге, а испред киоска се направио подужи ред. Због Курира, Новости...

„Како је живот леп“ – помисли и запали цигарету. „Готово је – идемо даље.” Није купио конзерву туњевине, ни лепињу. Други пут!