„...Особа препознаје тегобне мисли и покушава да их избегне или потисне, али често у томе не успева, па мисли настављају да је опседају и да продиру у ум сатима, данима, а некада и дуже. За многе људе једино решење постаје да обаве неки ритуал или неку стереотипну и по правилу обављану радњу којом ће се мисао неутралисати, страх смањити, а потенцијална опасност избећи. Особа, при том, увиђа да су ови ритуали бесмислени, да не могу променити ток ствари, али ипак верује да мора да их обави уколико жели да макар умањи анксиозност...''.

Ход – нога пред ногу. Не згазити на танку пукотину састава између плоча, пребројати бандере од улаза у зграду до клупе у парку, избројати еркондишне разбацане по сивим фасадама, сабрати све регистарске таблице на које се наиђе... једине су радње које је упражњавао свакодневно од када је изгубио посао. Ново запослење није успевао да пронађе већ двадесет месеци.

И календарска јесен и његова сопствена, наговештавале су оштру и хладну зиму. Тешки мирис ћумура допирао је са покретних роштиља и гушио мирис питомог кестења које се ролало по нагарављеним решеткама. Птице које се нису одселиле у топлије крајеве унезверено су летеле тражећи погледом храну по разјапљеним контејнерима.

Ушао је у велику улицу. Кроз замагљена стакла излога провиривале су лутке одевене по последњем крику моде. Њихова безизражајна лица повремено су се мешала са одразом његовог лика у стаклу, што му је реметило пребројавање лутака. Чинило му се и да се преко његове силуете протежу велики натписи на страном језику: SALE, који су објављивали распродају старе робе.

Скренуо је поглед са стаклених витрина на плочник и отпочео са једном од радњи из поменутог арсенала: бројањем хрпица псећег измета. Збрајање је имало и своја правила, стартну линију и циљ. Старт је био на ћошку са попречном улицом а циљ на првом семафору на који наиђе. Као по неком неписаном закону, кад год је у последњих годину дана обављао овај ритуал, збир сабраних хрпа кучећих гованаца у задатом интервалу био је непаран. Зашто је то тако и да ли је то био некакав знак упућен њему лично, није успевао да одгонетне.

Промрзлим прстима нервозно је гњечио танану пластичну кесу у џепу од капута. Пролазио је поред великог тржног центра из којег су излазили потрошачи са кесама разних величина. Неке су биле готово празне, са једним или два прехрамбена производа, а неке пуне. Управо тај призор дао му је идеју за следећу радњу: статистички обрачун односа пуних и празних кеса у интервалу од пет минута. Стао је преко пута излазних врата центра, добро се концентрисао и кренуо да броји:

– Пуна, празна, пуна, празна, празна, празна, празна, пуна, празна, празна... – изговарао је готово безгласно. – Празна, празна, празна, празна, пуна, празна, празна, празна, пу...

Наједном, зачула се сирена која је својим хистеричним звуком у трену растерала људе са кесама, попут клика прстима неког хипнотизера. Истовремено, он је наставио непомично да стоји а око њега су се гомилала униформисана лица, углавном припадници некаквог обезбеђења. Убрзо потом у његовим очима смењивали су се призори утовара и истовара кесетина пуних пара, са призорима оружја које су у рукама држали људи из обезбеђења банке. Све се одигравало муњевитом брзином а када су обавили своју задату радњу и нагурали нове крцате кесе у возило, оним истим звуком сирене најавили су свој одлазак, и уз шкрипу гума нестали.

Сео је на дрвену клупу у парку, извадио из џепа своју пластичну кесу и распростро је на крило. Равномерно је углачао површину кесе и затим је пресавио напола. Поравнао је и ту половину, пресавио је и добро дланом притиснуо. Наставио је тако да пресавија кесу док год се од ње није направила сабијена коцкица. Потом је кренуо да кесу одвија до њеног првобитног облика а затим изнова да је савија до форме сабијеног геометријског тела. Одвијај, савијај, одвијај, савијај, одвијај, савијај, одвијај... Радњу му је прекинуо ветар који је нагло почео да дува и својим замахом му отео кесу из руке.

Зимски ветар по имену кошава, у народу познат и као кривац или кривак, ковитлао је кесу кроз ваздух све док се није закачила за грану на самом врху дрвета. Ту ју је ветар надувао и намах би се чинила пуна. Али одмах затим, други налет ветра би издувао ваздух из ње и она би поново изгледала празна.

Ветар се смирио. Прозирна, пластична кеса виjорила се на грани.

Кеса. Празна кеса.

www.ivanamihic.com