Вози ме симпатични таксиста са којим ,,дебатујем” о нашој уобичајеној јануарској катастрофи. Прошле су силне славе, Нова година, Божић, преостају испражњени џепови српских житеља. Међутим, таксиста ме је изненадио оптимизмом понудивши једноставно решење за месец мамурлука. – Има ,,вађење” – рече, у јануару стиже кисели купус, а он може и без меса, које је мислена именица за нашу сиротињу и беду у којој живимо.

Сетих се средње генерације београдских ,,мачо” типова који су се хвалили како имају сјајну жену, да су им деца генијалци, али да све то није ништа у поређењу са киселим купусом који поседују у подруму.

Примећујем да српски народ све више има ,,кисео” израз лица, нарочито у моментима када прима плату, пензију или, не дај боже, гледа српски фудбал у паузи сморних преноса из српске скупштине. Поменути израз лица има само посредну везу са киселим купусом. Да би се купус укиселио (знам поуздано јер сам припадао горепоменутим типовима) потребно је око четрдесет пет дана. Народ који је ,,укисељен” петог октобра и после десет година се батрга у бачви киселог купуса политичке Србије. Па, како да му израз лица буде другачији него ,,кисео”!?

Божији нектар, саставни део киселог купуса, је расол. Расол поседује главни састојак који служи да се ,,убије” мамурлук и да се човек отрезни. Немам лека, дајте народу расол.

Један дан у јануару би зато у Србији могао да буде ,,Дан расола”. Али не и раскола, по угледу на Српску православну цркву. Тај дан би могао да буде један од оних који не спадају у празнике а кад већина предузећа ипак не ради. Нерадни дан у Србији не значи ништа, јер смо земља у којој и КО РАДИ БОЈИ СЕ ГЛАДИ.

Имам утисак да су нам водећи људи пронашли уместо топле воде топли расол који је потекао као миро из председникове реченице: ,,Србија ће бити држава знања”. Остао бих без коментара, али поуздано знам да је пре више од сто година чика Јова Змај рекао: ,,Знање је светлост, знање је моћ, учите децо и дан и ноћ”.

Генерације и генерације младих су послушале чика Јову, училе, училе и збрисале из овакве земље где се, и када се ради, буде на ивици глади. Треба да смо свесни да ћемо, пре свега, бити држава таквог знања.

Држава знања подразумева образовање. И таман када сам помислио да сам и ја пронашао топли расол, прочитах у ,,Политици” да је недавни физички напад на професорку гимназије у Београду ,,последица УРУШЕНОГ образовног система”.

Извињавам се читаоцима, јер морам да прекинем ово писаније да бих отишао до ,,сламке спаса”, да преточим купус.