Неретко му се дешавало да док хода улицом прозбори коју реч сам са собом. Тај својеврсни „ауто-дијалог” састојао се углавном од реченица незадовољства сопственим животом протканих псовкама. То гунђање себи у браду празнило је, макар на трен, горчину која му се таложила у желуцу и клокотала попут прокључале лаве. Међутим, овог јутра било је сасвим супротно. Ходао је, али није причао – него се смејао сам са собом.

Све оно што га је до тада – из сата у сат, дању и ноћу, лети и зими, у пролеће и у јесен – доводило до беса, огорчења, депресије, очаја... сада је постало разлог за смех. Почело је тако што је тог јутра у поштанском сандучету пронашао летак на коме је писало: „Дођите у Клуб смеха! Идеја Јоге смеха која се у клубу спроводи, базирана је на чињеници да чак и ако се смејете само смеха ради, односно намерно и вештачки, ваше тело не прави разлику у односу на природни смех и у телу долази до потпуно идентичних физиолошких и биохемијских промена. Чак и када ваш ум зна да се не смејете зато што вам је смешно, ваше тело ће доживети потпуно исте позитивне ефекте као и код спонтаног смеха. Према овом новом концепту, који се спроводи у 5.500 клубова у 55 земаља, свако може да се смеје када пожели, и то без било каквог разлога – нису му потребни вицеви, хумор нити комедија”.

Излазећи из аутобуса згазио је право у локву воде. Након неколико корака ђонови од ципела купљених на бувљаку раздвојили су се, а потом и сасвим распали. Остатке ципела је скинуо и онако босоног наставио да хода смејући се свему чега се сетио: како је неки саможивац, не водећи рачуна, пресекао главни струјни кабл у најужем центру великог града због чега је десетине хиљада људи остало без електричне енергије. Смејао се што се „поред свих напора надлежних органа” није сазнало ко је кривац, а заправо било је јасно да је тај био сувише познат да би био препознат. Смејао се и што је на насловним странама многих дневних новина уз вест о разорном земљотресу, који је стотине људи оставио без крова над главом, барабар, стајала уоквирена вест да се извесна старлета „ипак помирила са својим дечком”.

Смех га је гушио због безброј разлога који су навирали као незаустављива бујица: због враћања позајмица пријатељима које је из године у годину вртео укруг по систему „сеци уши крпи…”; због оца пензионера који се због свакодневних вести о регулисању пензија, које су се смењивале по систему „топло-’ладно” – час учлањивао час одустајао од чланства у партији пензионера; због мајке која је једину наду за могући опстанак проналазила у закону о реституцији којим би повратила дедину имовину, а који се одлагао до бесконачности; због супруге чија је плата износила 12.000 динара а за коју је ММФ био уверен да од тог износа овде може да се живи; због сина који данима очајава када његов омиљени спортиста изгуби у финалу и не добије неколико стотина хиљада евра; због вишемесечних заосталих кућних рачуна за које уопште није имао идеју како ће да их плати. Загрцнуо се од смеха и када је чуо да је влада његове државе била вишеструки дужник по истој основи и „у истом проблему као и он”.

Горко се насмејао сетивши се како је у вестима гледао прилог о новоотвореном другом дневном боравку за „децу улице” који је радио пет дана у недељи од осам до осамнаест часова, а викендом потпуно затварао врата. Замишљао је лица деце када би им саопштили да морају да напусте топле просторије у шест по подне и оду у мрак, на кишу, снег, ветар, остављајући за собом на полицама прихватилишта ружичасте зеке и беле меде...

Неко га је, по ко зна који пут, повукао за рукав: „Купите ове дивне саднице! Мислите на будућност! Кроз пет година имаћете дрво пуно шљива. Уживаћете у роду и хладу дрвета!” Не знајући ни сам зашто, за последњи новац који је имао купио је једну шибљику, отишао кући и у дворишту засадио будуће дрво. Сео је испред њега и помислио: још само пет година!

Пет година?!

Колико пута су му током целог његовог живота обећавали да ће се за само пет година најзад десити нешто добро у његовом животу?!

Требало је само мало да сачека. Да се још само мало стрпи.

Насмејао се поново. Схватио је да никада неће моћи да се учлани у: Клуб безразложног смеха!