Погледи са стране
Давид Албахари
Коментари коментара
И врапци већ знају да су новине у штампаној верзији мамути који су осуђени на брзо умирање. Без обзира на то у којој земљи су рађене, све анализе су једногласне: тиражи штампаних издања новина, како великих националних дневних листова, тако и оних малих локалних гласила, смањују се муњевитом брзином, а истим темпом опада и број њихових читалаца. Једина издања новина где је последњих година забележен стални пораст читалаца јесу њихове електронске верзије, тј. издања рађена за Интернет. Тако испада да су новине које се појављују у обе верзије, и штампаној и електронској, заправо саме себи највећи непријатељ, поготово оне које своје електронско издање, попут локалних новина „Калгари хералда”, рекламирају као „боље, потпуније и визуелно привлачније”.
Доиста, довољно је само једном упоредити штампано и интернет-издање да би се увиделе предности електронске верзије. На пример, док у одштампаној верзији обично нема могућности да се објави више од једне фотографије, у издању за Интернет сваки текст може да буде допуњен неограниченим бројем фотографија, као што сами текстови могу да буду објављени у знатно дужим и потпунијим верзијама. Осим тога, у електронска издања могу да се поставе тзв.линкови који директно спајају читаоце са додатним изворима информација, односно са презентацијама других гласила, фирми или спонзора. Електронска издања омогућавају читаоцима да лако и брзо саопште своје ставове и размишљања у вези са неком темом или одређеним текстом, те да их веома брзо и виде као део коментарисаног текста, па чак и да уђу у полемику са другим читаоцима.
Све то, наравно, није страно штампаним издањима новина, али постоји огромна разлика у брзини објављивања. Чак и ако неки читалац одмах напише свој коментар и пошаље га у редакцију новина, често ће проћи бар два дана до његовог објављивања. Евентуална реакција неког другог читаоца на прво реаговање биће објављена после још два-три дана, а до тада више нико неће памтити шта је уопште писало у првом тексту, дакле, у оном који је изазвао почетно реаговање. Свега тога нема у електронској верзији, јер се коментари, као и даљи коментари коментара могу веома брзо да поставе на своје место, што омогућава хитру и актуелну размену мишљења и изношење разних ставова.
Читалац који се навикне на такву актуелност и на могућност активног учешћа у стварању крајњег изгледа новина више се никада неће вратити штампаном издању које ће му, уколико то већ није раније увидео,одједном постати страховито старомодно без обзира на све промене у ликовном аспекту штампаног издања.
За дуготрајне и потпуно посвећене заговорнике Интернета, то је само још један облик или доказ демократичности те светске електронске мреже. Говори шта хоћеш и колико хоћеш, ти си у истој мери део Интернета колико је он део тебе и нико не може да те лиши права да кажеш шта год желиш. Коментари који се појављују у електронским издањима новина, недељника и других информативних сајтова управо показују да претходно наведен став о „демократичности” Интернета није у потпуности прихватљив. Наиме, иако у великом броју случајева послати коментари поштују правила јавног наступа и остају у границама пристојности и етике, чести су случајеви када коментари прелазе те границе и чак прерастају у вулгарности и увреде којима сигурно не би било места у штампаним издањима тих истих гласила.
Зашто се то догађа? Да ли је тај интерактивни аспект читања новина и јавног коментарисања њиховог садржаја препуштен неком техничком лицу које одржава веб-сајт и презентацију дотичних новина, а не неком од уредника који би имао одређену одговорност и био приморан да усаглашава текстове коментара са постојећим уређивачким стандардима? И као што врапци знају да су штампане верзије новина осуђене на изумирање, тако папагаји неуморно понављају да се демократија не састоји у неограниченој слободи јавног говора већ у законском регулисању сваког аспекта живота, па и јавног говора. Другим речима, није забрањено рећи шта год човек жели о нечему, али једино уз пристанак – који се подразумева – да се тиме неће прекорачити границе које су утврђене разним прописима. Ако се прекораче, улазимо у сенасто подручје хаоса у којем је све могуће, чак и то да се из њега више никада не изађе.
Последњи коментари
...saglasan sam da je sve sto je napisano,bilo kako-OSTAJE i dogodilo se,ali se bojim da sa odumiranjem stampane rijeci-NOVINA,KNJIGA,CASOPISA,dolazi jedno vrijeme kada ce se i te kako lakse ,recimo od strane Velikoga Brata i sl. moci manipulisati sa STVARNIM I Historijskim cinjenicama u dnevno politicke svrhe i onako kako onima koji "odlucuju o svemu" odgovara.Niko nemoze spaliti sve knjige!,a prevelika je sloboda i odgovornost-neodgovornost na Moderatorima-I ONIMA KOJI "moderiraju moderatore"(intelektualnim,pa i politickim cenzorima!)bilo kojih Elektronskih medija i nista jednostavnije nego NE OBJAVITI misao,dogadjaj ili recimo STVARNOST,a pogotovo fantazije.
Kada i "velikom piscu" ponestane "inspiracije" a mora
o nečemu da piše, jer to mu je zanat, on onda nađe nešto
banalno i od toga napravi temu, slično "luft balonu",
mala tanka gumica, opna ali kada se naduva postaje
"stvar" i deca se igraju, zabavljaje se. Tako i g. David
Albahari, i ne samo On, rekli smo već oni koji nemaju temu. U narodnom predanju je tako nešto vezano za popa. Kad nema šta da radi on krsti jariće. G. Albahari
se uzbuđuje nad "ugroženim" papirnatim medijem (novinama), njih ugrožavaju elektronski mediji, itd.
Ja mislim isto tako da je točak ugrožen! a koliko je on
značajni od papirnatog medija, pa on se smatra najvećim
ili najrevolucionarnijim čovekovim izumom. Zamislite
samo kako su nekada pre pronalaska točka izgledali
vozovi, npr. ili kako bi izgledali danas da nije pronađen točak, ili auto npr. Umesto točkova imali bi
trouglove ili možda kvadrate, itd. i kako bi to izgledalo. Nemci su proizveli "Maglev" voz koji nema
točkove i netrebaju mu, jer lebdi, leti i postiže velike
brzine, a vremenom će i još veće. Bićemo nostalgični za
našim starim vozovima točkašima, kao što su neki nostalgični za nekadašnjim vozovima sa parnim lokomotivama, ali i za njih ima uteha, još uvek takvi vozovi ponegde voze, upravo zbog njih, nostalgičara, pa i "Šarganska osmica" recimo, u Srbiji. Tako će i mediji oni od papira, ako ih vreme pregazi ostaće neki specijalno za nostagičare da ih čitaju, pišu i u njima uživaju. Hvala, lep pozdrav.
Gospodo,ja stvarno ne znam posle ovih ludih ratova u dvadesetom veku,ali i pred toga(Turci),zašto treba u Srbiji neko uvek da bude diskriminovan.Ovde naročito mislim na srbe i mađare,kao starosedeoce na Vojvođanskim prostorima.Mađari žive tamo 1100 godina,a srbi oko 400 godina.Pošto sam i ja živeo tamo skoro 20 godina,mogu reći da pre Slobe Miloševića nije bilo nikakvih problema na nacionalnoj osnovi.Strahote drugog svetskog rata nas mlade nisu interesovali,i pružili smo ruke jedan drugome.Nadam se,da će vreme,i narod "sve to pozlatiti" ,i da će se ljudi u skoro vreme pomiriti,i međusobno još više poštovati pošto se radi o dva državotvorna,i kulturna naroda.Ekonomski problemi,a i narodni običaji su skoro isti,isti su nam i neprijatelji sa zapada,koji prave od naših država banana republike.Ja već osamnaest godina živim u Mađarskoj,i nisam zadovoljan Evropskom Unijom.Braćo srbi,ako nećete da vas eksploatiraju velike sile sa zapada,NEMOJTE SE PRIDRUŽITI toj đavolskoj uniji.Ima života i van Unije.I nemojte se bojati da vaši mađari hoće da se pripoje Mađarskoj:veoma dobro znaju oni,da su ih oni iz Mađarske uvek ostavili na cedilu.Na primer u drugom svetskom ratu,došli su vojnici i oficiri iz Budimpešte,pobili su mnogo nedužnih srba,jevreja,komunista,a i vojvođanskih mađara,a posle su zbrisali,i ostavili mađare starosedeoce koji nisu imali veze sa time,da njih ubijaju rusi i partizani.Od tada Mađarska nikad nije pružila ni kulturnu pomoć vojvođanima.Pre nekoliko godina su odbili da daju državljanstvo mađarima iz Vojvodine,pošto su se plašili,da će na izborima izgubiti zbog mađara izvan Mađarske.Ovi koji vladaju sad Mađarskom isti su mafijaši,kao Sloba,Kertez Bracika,i Radoman Božović,koji je hteo da proda Frušku Goru,a imamo i Radmilu Anđelkivića,samo se zove:Lendvai Ildikó.Dosta nam je ovih,koji su nas gurnuli u Ambis.Čekamo izbore,da ih srušimo,i da ih policija strpa u zatvor.Zato vam savetujem srbi i mađari,pošto ste vi nosioci kulture,da sednete i napravite saglasno