Larisu, grčki gradić milozvučnog imena iz kojeg su bogovi davno pobegli zasuti prašinom obližnje cementare, pamtim po jednom događaju.

Odlučujem da na trenutak napustim senovitost vinjage pod kojom pijuckam recinu i odem do kafanskog toaleta. Nestrpljiva da se što pre vratim upravo serviranom mezetakiju na mom stolu, simpatičnom čikici-klozetaru koji pred vratima ve-cea dremka svoje skromne i bezlične penzionerske dane velikodušno odmahujem rukom, pokazujući mu da kusur do sto drahmi zadrži za sebe. Još uvek pamtim njegovo iznenađeno lice, izraz neverice dok ja uživam u gestu velike gospođe. Kasnije, u hotelskoj sobi shvatam, u krajnjem očajanju ponovo i opet prebrojavajući novac u novčaniku, da sam čikici, umesto sto drahmi, zabunom zelenih novčanica dala sto dolara. Moj muž me teši: „Ne sekiraj se, čikica će ti doživotno u crkvi paliti sveću za zdravlje. Ti si jedna od planetarno retkih (možda neki od Rokfelera) koji su piškenje platili sto dolara”.

Kako je vreme prolazilo i moj se slučaj „pred vratima ve-cea” smeštao u bezbedne prostore prošlosti koje nikakva amnezija izbrisati neće, ja sam, u mašti, gest čistog slučaja koji je samo njemu znanim načinima upisao dobročinstvo na moju karticu čovekoljublja preinačavala u lični čin velikodušnosti, samozadovoljno se diveći sebi. Na trenutke sam uspevala da se ubedim kako sam, u stvari, otvorena srca, namerno darivala dedicu Grka, pretvarajući istorijsku činjenicu zabune i moje brzopletosti u filantropski potez dostojan Majke Tereze.

O kako volimo da budemo dobri, darežljivi, plemeniti! Koliko nam je potrebno da izgradimo sopstvenu sliku anđelka ruku prepunih zlatnih mrvica namenjenih onima dole, sliku kojoj se prvo lično divimo pa je tek onda nudimo na uvid ostalima! Ljubav prema čovečanstvu je jedna od naizgled lako dostignutih vrednosti koju često zamišljamo da posedujemo jer je tako prihvatljivo voleti neodređeno mnoštvo. Voleti čoveka na blizinu, pred sopstvenim licem, nije nimalo jednostavno, kako se na prvi pogled čini. Čovečanstvo, beskrajna gomila kupusnih glava bez fizionomija, dostupna je našem apstraktnom, lebdećem osećanju humanosti ali je bližnji, onaj koji nas s opasne blizine drsko, snishodljivo, nezaštićeno, besno gleda u oči, nešto sasvim drugo.

Često nam lični provincijalizam zamagli zadatak opšte ljubavi prema bližnjem, a lokalne stvari iz privatnog poseda zaklone svet. One postanu svet, a misao tada ne prelazi granice plemena i spahiluka.

Bila sam nedavno prinuđena da, zbog spoljnih građevinskih radova na mom spratu i postavljanja dizalice u dvorištu, zamolim komšije da narednih nekoliko dana pomere svoja kola sa uobičajenog mesta. To je izazvalo blagu jezu, temperatura se približavala opasnoj groznici. Gde da parkiram kad je to moje mesto! Platila sam sto evra da to parče dvorišta betoniram i šta sad, da mi neko noću zvoni i budi me jer sam stala na tuđ parking. Jedan mladi uljudan komšija, uvek ljubazan i predusretljiv, ovaj put je ostavio u svojim kolima poruku: „Nemoj neko da me slučajno budi da pomeram kola jer mi to ne pada na pamet”. Ako se kola oštete, skupo ću to naplatiti. Zbog njegovih kola radnici su, ne mogavši da koriste dizalicu, morali da potporne grede sa sedmog sprata u rukama prenesu do prizemlja.

Ipak, pokušavam da jačinom one fantazije koja je precenila moj grčki slučaj zamislim tog mladog, mrzovoljnog čoveka kako skače u nabujalu reku da bi izvukao davljenika, kako spasava staricu iz požara, kako prevazilazi svoj strah i staje u zaštitu slabijega.

Povremeno nas, utehe radi, primeri darežljivosti i hrabrosti podsete da postoje ljudi koji mogu da vole na blizinu. Ali svakodnevno, susrećemo i bezobzirne prolaznike koji su u stanju da prođu kroz nas, drske sebičnjake kojima nije dovoljna cela Zemljina kugla i koji bi zbog uskraćenog mesta za parkiranje ubili rođenog brata. Čovek je, izgleda, stvarno preširok pojam i, kako kaže pisac, trebalo bi ga malo suziti.