Pa, zar ne može ta radnička klasa bar pet godina da se strpi bez plata?

Kada je guverner Narodne banke pre šestgodina stupio na dužnost, evro je vredeo 69,67 dinara. Danas je dinar pao na, kako kažu, istorijski minimum: 98,70 dinara za evro. I tako, svaki sledeći dan je novi istorijski minimum. Što je dokaz da dno ne postoji… Ili da dno nije na dnu, nego na vrhu.

I dok je dinar na minimumu, guverner je na maksimumu. On kao Baja Patak čuči na rekordno visokim deviznim rezervama i ne haje za to što rast evra za samo jedan dinar privredu dodatno zaduži za 20 milijardi dinara. Bitno je samo da je njegova kamara najveća. Jer, koga jebriga što povećanje evra od samo triprocenta, znači bukvalno gubitak celokupne dobiti za privredu.

Naša preduzeća duguju inostranstvu 14 milijardi evra, a 959,6 milijardi dinara bankama u zemlji. Ovioptimistički podaci ponukali su predsednika jedne stranke u plusu, zbog koga su ostali u minusu, da pompezno najavi izlazak iz recesije. U znak zahvalnosti,građani su stavili njegovu sliku na novčanicu od 1700 dinara, koja ovih dana kruži internetom. Zna se i zašto.

Pomenuti ministar obećao je nove povoljne kredite samo velikim kompanijama, „jer nećemo mešetarenje”. Samo previde jednu sitnicu: te velike kompanije postale su velike upravo zahvaljujući mešetarenju. Zato se Srbija nalazi na ozloglašenom 131. mestu od 134 zemlje sveta zbog monopola takvih.

Jedan drugi ministar nas je obavestio da su cene hrane u Bugarskoj i Mađarskoj daleko veće nego kod nas. Znači, neki Evropljani su gladniji od Srba. To je dirljiv primer, da nas ministar proevropske vlade odvraća od Evrope, u kojoj se lošije živi. Pa šta ćemo onda tamo? To bi se morao zapitati i neverni Toma, nakon ritualne proevropske inicijacije.

Ali, građani su trpeljivi. Posle privatizacije, neka preduzeća četiri godine nisu isplaćivala plate i doprinose. Onda je neki pametnjaković iz vlasti objasnio da se privatizacija ne može uspešno završiti za samo tri do četiri godine. Pa, zar ne može ta radnička klasa bar pet godina da se strpi bez plata? Neverovatno! Kakvi smo mi to ljudi! Bez savesti i morala…

A bivši Koštuničin ministar privatizacije ocenio je da je najveći problem dosadašnjih privatizacija u Srbiji velika krađa društvenog kapitala, ali da je to nepovratan proces. U prevodu – ukradeno neće biti vraćeno. Ali, najbitnije od svega je da on za to nije ni najmanje odgovoran. Već nepovratno neodgovorni građani. Koji nisu isukali motke kad je trebalo. Zato jedan ekonomista tvrdi da je greška što na vreme nisu likvidirana preduzeća. Izabran je neuporedivo lakši put: „likvidacija” radnika. Tim putem nepokolebljivo koračamo.

Stranci iz duvanske industrije žale se da u Srbiji već šestu godinu ne ostvaruju profit zbog jeftinih cigareta. I tako su razbili predrasude da je srpsko pušenje najskuplje. I tu smo izgleda na istorijskom minimumu. Kako i ne bismobili? Od 300.000 Nišlija, zaposleno je čak 43.000. Njih 38.000 ima državnu službu, a samo 5.000 je u privatnom sektoru. Dakle, jedan proizvodni Nišlija izdržava njih 60. Aleluja! Kao Isus, koji s dve ribe i pet hlebova nahrani gomilu. Samo, što ovde krupne ribe nisu na meniju. Za sada.

Ali, ima i svetlijih primera. Na slobodnom srpskom Kosovu ima 3.450 činovnika koji primaju platu a ne rade, što je dokaz da se do komunizma stiže secesijom. A, čak 725 činovnika koji žive van Kosova zaposleno je u devetetnički čistih opština, gde živi svega 46 Srba. To je već primer buržoaske dekadencije, jer jednog čoveka opslužuje 16 virtuelnih službenika. Pa, toliko guvernanti nisu imali ni engleski prinčevi. Zajedno. Sa sve tatinom ljubavnicom. Ali najbitnije je da država ispoljava impresivnu brigu prema pojedincima. Pogotovo ako je tačno da neke plate na Kosovu iznose i po nekoliko stotina hiljadadinara. Što je očit primer merljivosti patriotizma. I njegove naplativosti. Jer za svaku ozbiljnu državu – patriotski dodatak je najmanji izdatak.

Ako posle svega ovoga nepoludimo, onda stvarno nismonormalni… Što je, zapravo, jedini način za preživljavanje.