Па, зар не може та радничка класа бар пет година да се стрпи без плата?

Када је гувернер Народне банке пре шестгодина ступио на дужност, евро је вредео 69,67 динара. Данас је динар пао на, како кажу, историјски минимум: 98,70 динара за евро. И тако, сваки следећи дан је нови историјски минимум. Што је доказ да дно не постоји… Или да дно није на дну, него на врху.

И док је динар на минимуму, гувернер је на максимуму. Он као Баја Патак чучи на рекордно високим девизним резервама и не хаје за то што раст евра за само један динар привреду додатно задужи за 20 милијарди динара. Битно је само да је његова камара највећа. Јер, кога јебрига што повећање евра од само трипроцента, значи буквално губитак целокупне добити за привреду.

Наша предузећа дугују иностранству 14 милијарди евра, а 959,6 милијарди динара банкама у земљи. Овиоптимистички подаци понукали су председника једне странке у плусу, због кога су остали у минусу, да помпезно најави излазак из рецесије. У знак захвалности,грађани су ставили његову слику на новчаницу од 1700 динара, која ових дана кружи интернетом. Зна се и зашто.

Поменути министар обећао је нове повољне кредите само великим компанијама, „јер нећемо мешетарење”. Само превиде једну ситницу: те велике компаније постале су велике управо захваљујући мешетарењу. Зато се Србија налази на озлоглашеном 131. месту од 134 земље света због монопола таквих.

Један други министар нас је обавестио да су цене хране у Бугарској и Мађарској далеко веће него код нас. Значи, неки Европљани су гладнији од Срба. То је дирљив пример, да нас министар проевропске владе одвраћа од Европе, у којој се лошије живи. Па шта ћемо онда тамо? То би се морао запитати и неверни Тома, након ритуалне проевропске иницијације.

Али, грађани су трпељиви. После приватизације, нека предузећа четири године нису исплаћивала плате и доприносе. Онда је неки паметњаковић из власти објаснио да се приватизација не може успешно завршити за само три до четири године. Па, зар не може та радничка класа бар пет година да се стрпи без плата? Невероватно! Какви смо ми то људи! Без савести и морала…

А бивши Коштуничин министар приватизације оценио је да је највећи проблем досадашњих приватизација у Србији велика крађа друштвеног капитала, али да је то неповратан процес. У преводу – украдено неће бити враћено. Али, најбитније од свега је да он за то није ни најмање одговоран. Већ неповратно неодговорни грађани. Који нису исукали мотке кад је требало. Зато један економиста тврди да је грешка што на време нису ликвидирана предузећа. Изабран је неупоредиво лакши пут: „ликвидација” радника. Тим путем непоколебљиво корачамо.

Странци из дуванске индустрије жале се да у Србији већ шесту годину не остварују профит због јефтиних цигарета. И тако су разбили предрасуде да је српско пушење најскупље. И ту смо изгледа на историјском минимуму. Како и не бисмобили? Од 300.000 Нишлија, запослено је чак 43.000. Њих 38.000 има државну службу, а само 5.000 је у приватном сектору. Дакле, један производни Нишлија издржава њих 60. Алелуја! Као Исус, који с две рибе и пет хлебова нахрани гомилу. Само, што овде крупне рибе нису на менију. За сада.

Али, има и светлијих примера. На слободном српском Косову има 3.450 чиновника који примају плату а не раде, што је доказ да се до комунизма стиже сецесијом. А, чак 725 чиновника који живе ван Косова запослено је у девететнички чистих општина, где живи свега 46 Срба. То је већ пример буржоаске декаденције, јер једног човека опслужује 16 виртуелних службеника. Па, толико гувернанти нису имали ни енглески принчеви. Заједно. Са све татином љубавницом. Али најбитније је да држава испољава импресивну бригу према појединцима. Поготово ако је тачно да неке плате на Косову износе и по неколико стотина хиљададинара. Што је очит пример мерљивости патриотизма. И његове наплативости. Јер за сваку озбиљну државу – патриотски додатак је најмањи издатак.

Ако после свега овога неполудимо, онда стварно нисмонормални… Што је, заправо, једини начин за преживљавање.