Директор школе укорио је разредног старешину јер су му ђаци ленчуге. То је зато што разредни старешина спава на часу, па не види да се деца играју. Глуме власт, уместо да раде.
У преводу, председник Србије укорио је премијера да влада не ради довољно на европским законима. Што премијер није знао. По свему судећи, имамо још једног необавештеног премијера. Таква нам је судбина. Зато питамо каква је то мистериозна епидемија завладала Србијом, да јој сваки премијер после Ђинђића делује као да га је изуједала мува це-це. То је ваљда једина епидемија за коју нисмо купили вакцине. А требало би.
Иако ми садашњи премијер, за разлику од претходног, делује симпатично и доброћудно, не делује ми учинковито. Мада, кад видим већину његових министара, он је још и хиперактиван. Понекад питам зашто их председник трпи. Ваљда зато што најбоље слушају они који спавају. Они слушају без поговора.
Зато је премијер прихватио критику председника. Тако смо дошли до чистог комунизма. Присутни су и критика и самокритика.
Некада су у школи немирне ђаке кажњавали клечањем на кукурузу. Наши неваљали министри неће клечати на кукурузу, најмање из два разлога. Као што је свима добро познато, ни Србија не клечи, па што би клечали њени министри, који су је тако гордо уздигли. А, као друго, министри не клече на кукурузу кад су неваљали, зато што би тако изазвали масовну несташицу кукуруза. То би било и сувише после несташице млека и уља, за коју нису криви министри него народ који неумерено ждере. За све паре које има.
Да би покренуо лење бубе, председник је, као психолог, прибегао једном малом лукавству: мотивацији. Рекао им је да би прослеђивање захтева Србије за чланство у Европској унији значило бесповратно добијање око две милијарде евра годишње.
Да ли и ви, баш као и ја, у овом тренутку видите министре како скачу као опарени, док им се очи врте као џекпот у коцкарници, заустављајући се на ознаци за евро? Сигуран сам да вам је та слика јаснија од самог погледа на овај текст. Како и не би? Ваља одмах поделити тај плен. Мислим, те милијарде. У интересу грађана, наравно.
Због тога премијер није желео да открије који то министри споро раде. Мада, много теже би му било да су га питали који то министри добро раде. Ту би тек занемео. Заувек.
Зато је рекао је да је влада прошле године постигла историјски успех у предлагању закона. А све време су нас убеђивали да су се тада борили са кризом. С обзиром на то какав нам је стандард поуздано можемо закључити да су ипак били оријентисани на законодавство. Отуда тај историјски успех, јер логично, сваки успех у Србији је историјски, нарочито када је то неуспех. Који је у политици синоним за успех. За министре је и најобичнији радни ангажман историјски успех. Као и радницима. И радници сваког месеца постижу историјски успех. Да преживе. Пошто су им плате најмање у Европи.
Један функционер од близу сто лета и са више од двеста хиљада динара месечних примања рекао је да је Србија демократска земља, али да је неопходно обезбедити пуну владавину права, која је темељ демократије. У преводу – то значи да је наша демократија без темеља. Признао је и да су најодговорнији неки представници народа који су корумпирани. Мислим да би му лакше било да наведе оне који нису. А, онда је оплео и грађане, који су одговорни, јер неће да чекају у реду већ хоће да потплате да би дошли преко реда.
И кад боље размислим, стварно су ти грађани одвратни. Замислите ту дрскост да неко хоће да потплати лекара да оперише срце одмах, а не онда када је лепо на реду: за годину или две. Какви су то варвари, није ми јасно? Сигуран сам да се и ви то питате.
Зато постоје функционери који примају и плату и пензију да би спречили корумпираност грађана – тих беспризорних глодача темеља наше лебдеће демократије. Зато наши функционери не морају да иду на „Фарму”, попут неких обесправљених уметника, да би преживели. То је доказ да фарма није на фарми, него на највишем нивоу. Одатле се разлива све остало.