Недавно сам био на књижевном фестивалу у Солотурну, у Швајцарској. Солотурн је диван барокни град, идеално место за тродневно дружење писаца и читалаца, који су у великом броју долазили на наступе писаца из Швајцарске и других земаља. Писци су углавном били смештени у хотелу „Круна“, једном од најстаријих швајцарских хотела, који се помиње као гостионица још давне 1412. године, а потпуно је обновљен у раном класичном стилу 1772. године. У том хотелу су, наглашавају рекламни проспекти, својевремено боравили, између осталих, Ђакомо Казанова, Наполеон Бонапарта, Хенри Кисинџер и Софија Лорен.

Упоредо са фестивалом, у Солотурну се одржавала тзв. књижевнопреводилачка радионица, у чијем раду су учествовали писци из разних земаља, а понајвише преводиоци и културни посленици из балканских земаља, укључујући и све државе настале после слома бивше Југославије. Међу њима је било и доста људи који сада живе негде у дијаспори. Иако се сви ови „бивши Југословени“ нису познавали одраније, у Солотурну су се готово инстинктивно, могло би се рећи, они нашли у великој, лако препознатљивој групи. Наравно, виђао сам таква ритуална окупљања и раније, у време бивше Југославије, тако да ми сам тај чин није био необичан. Оно што га је чинило необичним била је чињеница да су неки учесници били млади, те да им нека тамо замишљена земља није могла много да значи. Али, изгледа да дух те земље, као некакав дух Хамлетовог оца (истовремено и Хамлетове мајке) делује на све нараштаје, без обзира на узраст, памћење или место порекла.

Сетио сам се тада изврсне књиге Ричарда Докинса Себичан ген, у којој он помиње „меме“, тј. својеврсне менталне гене који преносе оно што чини културу једног народа или земље. И као што гени учествују у биолошкој еволуцији, преносећи најбоље елементе неопходне за даљи развој неке врсте, тако и меми, као основне јединице културног садржаја, учествују у преношењу и формирању нове културе. Меми се преносе и хоризонтално – односно, међу члановима истог нараштаја или временског периода – и вертикално, тј. из једног историјског периода у наредни, а неки сматрају да се највише шире на заразан начин, онако како се шири популарност неке рокенрол песме или, рецимо, романа о Харију Потеру.

Било како било, гледајући ту групу „наших“ људи у Солотурну (и то изнутра, јер сам и сам био њихов део), помислио сам како су сви они „жртве“ мема који очигледно некадашњи заједнички културни простор и даље сматрају заједничким. Тај избор, то опредељење мема за подршку заједничком културном простору, није се одиграо одмах после ратних сукоба, већ током последњих пет-шест година. Прво је било потребно да меми испитају и, по свему судећи, одбаце све оне утицаје – политичке, идеолошке, националистичке и остале – који су настојали да пониште дух заједничког културног простора, те да га по сваку цену замене идејом расцепканог, подељеног духовног простора у којем нема места ни за какво заједничко наслеђе. Истина, има оних који су прихватили управо ту идеју, али изгледа да је њиховим мемима откуцало а да мемима културног заједништва тек предстоје добри и успешни тренуци.

У овоме не видим ни победу једних (које многи, сасвим погрешно, називају „југоносталгичарима“) ни пораз других (ма како се они звали), већ одраз неких еволуционих збивања у природи и друштву која се догађају мимо наше воље, у складу са неким вишим законима, недоступним човековим намерама. Меми се на разне начине крећу светом и неке „одлуке“ које донесу можда ће се тек некој наредној генерацији показати у пуном значењу. Надам се да ће оне имати користи од тога, поготово што постаје све очигледније да се свет креће према озбиљној кризи и могућем сукобу широких размера. Не вреди одмахивати руком на такве речи; наиме, блискоисточно жариште, које је на рубу распламсавања, превише нам је близу да бисмо га игнорисали. Другим речима, оно може и те како да утиче и на меме и на гене на нашим просторима. Стога је потребно да омогућимо мемима што слободније кретање простором који они осећају као свој. Сами меми ће процесом природне селекције узети оно што им је највише потребно, стварајући тако оквир за културу која ће, у ствари, бити својеврсна наткултура, која ће обједињавати а не спутавати и која се неће развијати ни по каквом кључу, већ искључиво у складу са својим унутрашњим законитостима.

У Солотурну, гледајући оне много млађе од мене како са усхитом говоре о новим заједничким културним подухватима, зажалио сам што тада – за деценију или две – нећу највероватније моћи да им се придружим. Онда сам прошетао стрмим и живописним улицама Солотурна и спустио се до обале реке Аре. Над реком је почивао танак слој измаглице, који ме је подсетио на сцену у којој Хамлет среће духа свога оца. То ме је обрадовало, јер све док на свом путу срећемо духове а не вампире, можемо да будемо сигурни да смо на добром путу. А добар пут је онај који зна куда нас води.