Ne mogavši da se izbori sa dugogodišnjim životnim problemima odlučio je da stvori svoj mikrosvet, više kao odbranu a manje kao povlačenje.

U realnosti, sveo je broj prijatelja sa kojima se viđao na nulu. U virtuelnom svetu krug prijatelja mu se svakodnevno povećavao i ubrzo je dostigao broj od četiri stotine.

A krenulo je ovako:

Prvo je primetio da pravi sve više kompromisa, pravdajući se pred sobom da želi da bude tolerantan i prilagodljiv. Vremenom je postao spreman na razne vrste dovijanja da bi opstao. Izvlačio je iz sebe i neke osobine koje nikad do tada nije ni pomišljao da ima. A onda mu se pojavio problem mucanja dok govori...

Zbog raznih stresova koje je imao na poslu ili bi nekontrolisano i burno reagovao na svakodnevne, sitnije nepredviđene situacije ili bi padao u depresivna stanja. Prestao je da ima razumevanja za komšijsku nebrigu oko higijene zgrade, koja je sve više podsećala na nadrealno oslikanu pepeljaru, kontejner za đubre, a neretko i na toaletnu šolju, i ušao u ozbiljne sukobe sa komšilukom.

Imao je sve manje vremena, ali i želje da se bavi svojom porodicom i njenim problemima. Smatrao je da ga bližnji ne razumeju, ne podržavaju, da očekuju od njega da je svemoguć, da se ponašaju prema njemu kao da je štampač novca... Ali i država je to od njega očekivala. Upravo je dobio račun za Infostan koji je bojkotovao 1999. godine jer mu je tada to tako bilo preporučeno, a sada je nagomilani račun stigao a on nije u stanju da ga plati.

Primanja su mu umanjena za šest procenata, a troškovi života uvećani.

Firma u kojoj je bio zaposlen nije dobro radila i sve se klimalo.

Narodski rečeno „prs’o” je.

Da bi izbegao česte sukobe sa okruženjem odlučio je da stvori svoj mikrosvet. Odlazio je na posao i obavljao ga kao robot – bez suvišne komunikacije sa kolegama. Nakon radnog vremena vraćao se u stan gde je isti princip primenio i na svoju porodicu. Zatvorio bi se u sobičak u kome je njegova žena držala dasku za peglanje, prljav veš, metlu, usisivač... i u njega prebacio neki stari kompjuter. U gluvoći te sobice dopisivao se do duboko u noć sa ljudima koje ne poznaje. Sa njima je „razgovarao” o svemu i svačemu. Razmenjivao je misli, stavove, iskustva, a rasprave u kojima je učestvovao nisu ga punile lošom energijom već, naprotiv, praznile su svu negativu koju je nosio u sebi. Činilo mu se da nikada nije bio tako otvoren, iskren i spreman da iskaže svoje mišljenje kao sa tim ljudima, koji jesu bili njegovi virtuelni prijatelji i bio je svestan toga, ali su ga oni jedini suštinski razumeli. Tamo niko ni od koga nije očekivao korist, ali su svi bili spremni da „čuju” šta ko misli, da „saslušaju” stav bez nasilnog prekidanja sagovornika. Bilo je tu i ljutnje i neslaganja sa izrečenim, pa čak i vređanja ali... to sve nije moglo da se poredi sa onim što je doživljavao od svojih poznanika iz realnog života.

Kada bi ugasio kompjuter, nastavljao je da živi u svom virtuelnom mikrosvetu koji se dalje odvijao samo u njegovoj glavi. Tu mu je možda bilo i najlepše, jer je mogao da živi onako kako je on hteo. Život mu se odvijao u pravcima koje je on sam birao. Iako mu se ranije činilo da nije kreativna ličnost, prepuštajući se maštarenju, otkrio je koliko je to čaroban svet u kome može da ostvari sve ono što nikad ne bi i neće moći da učini u onom stvarnom, koji mu je bio toliko tuđ i nerazuman.

Jednog jutra došao je na posao gde ga je čekalo obaveštenje da je dobio otkaz. Mirno je napustio kancelariju. Nije uzeo svoje stvari iz fioke. Nije se pozdravio ni sa kim i krenuo je peške ka kući. Pogled mu se zadržao na asfaltu koji je bio prepun otisnutih žvakaćih guma koje su datirale još iz dvadesetog veka i mešale se sa dvadeset i prvim. Generacije žvakača svih nacionalnosti, veroispovesti, rasa, političkih ubeđenja i opredeljenja... ispljuvavale su sažvakane gumene mase, obogaćene izlučevinama njihovih organizama sa DNK podacima koje su se, ne mareći za međusobne razlike, spajale i utapale u asfaltnu podlogu.

Pomislio je da su tako sjedinjene imale šansu da žive večno u razumevanju i slozi.

Podigao je pogled i shvatio da hoda ulicom koja nije vodila ka njegovoj kući.

Zastao je na trenutak, a onda nastavio da hoda u nepoznatom pravcu.