Kada jednu reč označavaju četiri ružna suglasnika, jedan do drugog, i još na kraju tamni vokal „a”, pogled na tako napisanu a pogotovo izgovorenu reč najbolje ilustruje šta narodni genije misli o tom pojmu. Stranci jedva da mogu izgovoriti „m”, ,,r”, ,,ž”, ,,nj”. A mimika lica pri izgovoru kao da odražava bes, ljutnju i agresiju. Tako se na slikovit način vidi gde je narod smestio mržnju. Pripada najcrnjim ljudskim osećanjima, etički i moralno. To ne znači da je treba zaboraviti, pa i podsetiti da postoje ljudi čija nam mržnja može naneti zlo. Nije uteha ako znamo da se mržnja vraća onome ko mrzi, baš kao bumerang spretnom australijskom Aboridžinu. Mehanizam te osvete prirode leži u psihološkom zakonu povratne sprege, gde se psihička energija emocija vraća u obliku telesnih simptoma. Postoji jedna od metoda lečenja u psihijatriji, terapija promenom ponašanja (bihejvior terapija), koja koristi taj postupak da bi lečila poremećaj ili bolest.

Ljudi koji mrze tako pojačano nadražuju svoj vegetativni aparat, dobijaju čireve na želucu, infarkte, astmatične napade, kolitise (nervozna creva). Psihička energija koja se troši na mržnju dosta je velika, ponekad apsorbuje ukupni duševni život. Odražava se na napetom izrazu lica, usne se skupljaju dok ne postanu ravna linija. I drugi mišići lica odražavaju istovetno stanje tenzije kao kod besa, srdžbe (eto još jedne antipatične reči sa četiri suglasnika). Narod kaže „ne može sakriti mržnju”. U dugotrajnoj mržnji izraz lica nevoljno poprima sličnu formu kao kod psa koji reži.

Nije mržnja nešto novo, ali nažalost, sigurno je u porastu. Ibiblijska priča o Kainovom ubistvu brata Avelja jedna od poznatijih biblijskih saga, govori o mržnji. Izgleda da su oduvek crne vesti bile prodornije nego lepe. Podloga za mržnju je zloba, ljubomora, zavist, kompleksi manje vrednosti, a ponekad je potpuno iracionalna, nema vidljivog razloga. On je skriven negde duboko u iskustvu čoveka. To je fenomen koji negira tuđi život i njegove kvalitete, pa i samo postojanje. Pri tom zaboravlja se da negacija tuđih osobina ili samog života ne znači život mrzitelju. Njegova tragedija je što prestankom postojanja objekta mržnje, na neki način, prestaje i razlog njegovog postojanja. Taj način samoostvarenja je kao santa leda koja ulazi u Golfsku struju: potonuće kad ostvari svoj ideal – nestanak mrzitelja. To je ona kosmička pravda, ona finalna harmonija u životu, ono zadovoljstvo koje žrtva mrzitelja ima, da je, ne činivši ništa, doživela kaznu onoga koji joj je zbog svoje strukture ličnosti naneo bol. Sama žrtva nije uvek svesna da je neko mrzi. Ničim nije izazvala toliki izliv negativnih emocija protiv sebe. Mržnja je samo u mislima mrzitelja. Postoje, doduše, viktimolozi, stručnjaci koji se bave doprinosom žrtve svojoj sudbini, koji pronalaze ono što je dovelo do toga da je baš ta osoba odabrana kao objekt mržnje. To je više teoretsko pitanje i ne smanjuje mržnju. Ona je na biološkom nivou uvek destruktivna za onoga ko mrzi, a tek ponekad, kad ga potpuno preplavi i izgubi razum, i za žrtvu mržnje. Mrzi se uvek nešto što nam je slično, što je blisko i što se u psihologiji naziva prokletstvom malih razlika. Narod koji svoj identitet ostvaruje na mržnji prema drugom narodu nikad ga neće ostvariti, jer je mržnja negativna emocija, i iz negativnog nikad ne može nastati nešto pozitivno. Na primer, Portugalci ne mrze Gruzine, mnogo su im daleko, ali se zato balkanska plemena mrze do zatiranja. Mrzi se uvek bolji od sebe, neko ko nam belodano pokazuje da smo „ružni, prljavi, zli” a mi se neuspešno branimo od te istine, govoreći simbolički, mržnjom, da se s tim ne slažemo. Da smo energiju koju smo potrošili na mržnju upotrebili za njen antipod – ljubav, gde bi nam bio kraj! No, još nije kasno da se osvestimo i da svako od nas ponaosob čini stalne napore da od sebe otklanja mržnju, makar joj u savremenom životu tepali da je to „samo paranoja” i da stvara pozitivne vrednosti. Ne treba živeti u iluziji da će postojati svet bez mržnje, ali to ne znači da treba da prestanemo da gradimo svet ljubavi, kad god smo u mogućnosti.