Када једну реч означавају четири ружна сугласника, један до другог, и још на крају тамни вокал „а”, поглед на тако написану а поготово изговорену реч најбоље илуструје шта народни геније мисли о том појму. Странци једва да могу изговорити „м”, ,,р”, ,,ж”, ,,њ”. А мимика лица при изговору као да одражава бес, љутњу и агресију. Тако се на сликовит начин види где је народ сместио мржњу. Припада најцрњим људским осећањима, етички и морално. То не значи да је треба заборавити, па и подсетити да постоје људи чија нам мржња може нанети зло. Није утеха ако знамо да се мржња враћа ономе ко мрзи, баш као бумеранг спретном аустралијском Абориџину. Механизам те освете природе лежи у психолошком закону повратне спреге, где се психичка енергија емоција враћа у облику телесних симптома. Постоји једна од метода лечења у психијатрији, терапија променом понашања (бихејвиор терапија), која користи тај поступак да би лечила поремећај или болест.

Људи који мрзе тако појачано надражују свој вегетативни апарат, добијају чиреве на желуцу, инфаркте, астматичне нападе, колитисе (нервозна црева). Психичка енергија која се троши на мржњу доста је велика, понекад апсорбује укупни душевни живот. Одражава се на напетом изразу лица, усне се скупљају док не постану равна линија. И други мишићи лица одражавају истоветно стање тензије као код беса, срџбе (ето још једне антипатичне речи са четири сугласника). Народ каже „не може сакрити мржњу”. У дуготрајној мржњи израз лица невољно поприма сличну форму као код пса који режи.

Није мржња нешто ново, али нажалост, сигурно је у порасту. Ибиблијска прича о Каиновом убиству брата Авеља једна од познатијих библијских сага, говори о мржњи. Изгледа да су одувек црне вести биле продорније него лепе. Подлога за мржњу је злоба, љубомора, завист, комплекси мање вредности, а понекад је потпуно ирационална, нема видљивог разлога. Он је скривен негде дубоко у искуству човека. То је феномен који негира туђи живот и његове квалитете, па и само постојање. При том заборавља се да негација туђих особина или самог живота не значи живот мрзитељу. Његова трагедија је што престанком постојања објекта мржње, на неки начин, престаје и разлог његовог постојања. Тај начин самоостварења је као санта леда која улази у Голфску струју: потонуће кад оствари свој идеал – нестанак мрзитеља. То је она космичка правда, она финална хармонија у животу, оно задовољство које жртва мрзитеља има, да је, не чинивши ништа, доживела казну онога који јој је због своје структуре личности нанео бол. Сама жртва није увек свесна да је неко мрзи. Ничим није изазвала толики излив негативних емоција против себе. Мржња је само у мислима мрзитеља. Постоје, додуше, виктимолози, стручњаци који се баве доприносом жртве својој судбини, који проналазе оно што је довело до тога да је баш та особа одабрана као објект мржње. То је више теоретско питање и не смањује мржњу. Она је на биолошком нивоу увек деструктивна за онога ко мрзи, а тек понекад, кад га потпуно преплави и изгуби разум, и за жртву мржње. Мрзи се увек нешто што нам је слично, што је блиско и што се у психологији назива проклетством малих разлика. Народ који свој идентитет остварује на мржњи према другом народу никад га неће остварити, јер је мржња негативна емоција, и из негативног никад не може настати нешто позитивно. На пример, Португалци не мрзе Грузине, много су им далеко, али се зато балканска племена мрзе до затирања. Мрзи се увек бољи од себе, неко ко нам белодано показује да смо „ружни, прљави, зли” а ми се неуспешно бранимо од те истине, говорећи симболички, мржњом, да се с тим не слажемо. Да смо енергију коју смо потрошили на мржњу употребили за њен антипод – љубав, где би нам био крај! Но, још није касно да се освестимо и да свако од нас понаособ чини сталне напоре да од себе отклања мржњу, макар јој у савременом животу тепали да је то „само параноја” и да ствара позитивне вредности. Не треба живети у илузији да ће постојати свет без мржње, али то не значи да треба да престанемо да градимо свет љубави, кад год смо у могућности.