Neutemeljeno i strastveno hvalisanje, prisutno u srpskom narodu, služi da zamagli suštinu bitisanja. Putujući Srbijom, zadivljen lepotama prirode i plodnosti, shvatio sam da su samo talentovani idioti mogli da je upropaste. Glupost i idiotarija rodila se na vrh brda gde vrba mrda, a Srbija mrducka. Dobar deo gradonačelnika srpskih gradova misli za sebe da su pali sa neba, zaboravljajući da se u Srbiji, uglavnom, pada sa kruške. Vlast nam obećava bolji život sa „belim šengenom”, dok se veliki deo nezaposlene Srbije pita kako će prehraniti decu ili platiti struju. Ispada da će „beli šengen” biti ruka spasa za sve koji više neće da se druže sa prodavcima magle. Moj prijatelj, pisac Dragoslav Mihajlović napisao je sjajan roman „Kad su cvetale tikve“. Pretpostavljam da bi se sa mnom složio da one u Srbiji danas bujaju.

Pošto smo u dvadesetom veku napravili „posao stoleća“ „Jugo Amerika”, red je da u dvadeset prvom posao veka bude npr. „Punto Italijano”. Naslućujem sličnost pa se iz tog razloga pitam: ko je lud da ulaže u mutnu reku Moravu koja nas svake godine plavi i uništava letinu? Pošto nam ne pada na pamet da je saniramo, ostaje nam „posao“ da saniramo sopstvenu pamet. Težak je to i Sizifov posao s obzirom na to da nam nešto pameti, a pogotovo otrovne ideologije „stanuje“ u Akademiji nauka. Neprikosnoveno „stanarsko“ pravo koje ta ustanova poseduje ne daje joj za pravo da vrši deratizaciju vlasnika „stanarskih“ prava na suprotno mišljenje.

Na kraju, dozvolite da se vratim na čitavu plejadu gradskih otaca zagušenog Beograda i da konstatujem kako se godinama, kao u Radovanu III, porađa obilaznica oko Beograda. U isto vreme porodila se obilaznica oko Srbije, a u Srbiji još samo vrba mrda.