Неутемељено и страствено хвалисање, присутно у српском народу, служи да замагли суштину битисања. Путујући Србијом, задивљен лепотама природе и плодности, схватио сам да су само талентовани идиоти могли да је упропасте. Глупост и идиотарија родила се на врх брда где врба мрда, а Србија мрдуцка. Добар део градоначелника српских градова мисли за себе да су пали са неба, заборављајући да се у Србији, углавном, пада са крушке. Власт нам обећава бољи живот са „белим шенгеном”, док се велики део незапослене Србије пита како ће прехранити децу или платити струју. Испада да ће „бели шенген” бити рука спаса за све који више неће да се друже са продавцима магле. Мој пријатељ, писац Драгослав Михајловић написао је сјајан роман „Кад су цветале тикве“. Претпостављам да би се са мном сложио да оне у Србији данас бујају.

Пошто смо у двадесетом веку направили „посао столећа“ „Југо Америка”, ред је да у двадесет првом посао века буде нпр. „Пунто Италијано”. Наслућујем сличност па се из тог разлога питам: ко је луд да улаже у мутну реку Мораву која нас сваке године плави и уништава летину? Пошто нам не пада на памет да је санирамо, остаје нам „посао“ да санирамо сопствену памет. Тежак је то и Сизифов посао с обзиром на то да нам нешто памети, а поготово отровне идеологије „станује“ у Академији наука. Неприкосновено „станарско“ право које та установа поседује не даје јој за право да врши дератизацију власника „станарских“ права на супротно мишљење.

На крају, дозволите да се вратим на читаву плејаду градских отаца загушеног Београда и да констатујем како се годинама, као у Радовану III, порађа обилазница око Београда. У исто време породила се обилазница око Србије, а у Србији још само врба мрда.