После одлуке о томе да плато испред Дома омладине у Београду буде назван по изванредном рок-музичару Милану Младеновићу, слутим да нам се сада отварају невероватне могућности, бар када је реч о нашим настојањима да сачувамо успомену на људе који су допринели да Београд буде оно што јесте. После Милановог платоа, сасвим је лако замислити, на пример, Бајагин ћошак – то је онај ћошак на којем је он некада глуварио са својим тинејџерским другарима. – или Гилетов пешачки прелаз – прелаз који је Гиле (из Електричног оргазма) највише користио када се са Бановог брда спуштао у град.

Но, то је тек почетак. Проблем је, наравно, у томе што има више људи него улица, и у томе што људи памте називе улица. Да их не памте, онда би трајање назива улица требало ограничити на шест месеци или годину дана. На тај начин омогућило би се већем броју људи да ужива у томе што се неки булевар зове по њима. Стварно, зашто би само Пупин имао право да се по њему назива једна од главних улица Новог Београда? Зашто то током наредних шест месеци не би био, на пример, Булевар Мирослава Илића?

Постоје и други предлози. На пример, Клупа Светислава Басаре у његовом омиљеном парку. Клацкалица Наде Блам – Надина најдража клацкалица на дечјем игралишту у близини њене куће. Киоск Раше Ливаде – новински киоск на Карађорђевом тргу у Земуну где је Раша најчешће куповао новине.

Додатни проблем са називима улица јесте у томе што не можете све људе да придобијете за неку идеју или предлог. Недавно је, на пример, објављена књига у којој се говори о београдским улицама названим по јеврејским уметницима и другим јавним личностима. Та књига је показала да постоји 17 таквих улица. Оне носе имена, рецимо, Данила Киша, Алексе Челебоновића, Браће Барух, Беже Албахари, рабина Јехуде Алкалаја и других угледних личности јеврејског порекла.

Међутим, разговор двојице мојих јеврејских познаника показао ми је да је немогуће свима удовољити. Један од њих је, наиме, одмах рекао: Чак седамнаест улица! Па то је фантастичан број и велико признање малој јеврејској заједници у Србији. На то се, као опрљен, обрушио мој други јеврејски познаник и рекао да је то срамота и понижење за јеврејску заједницу. Само седамнаест улица, рекао је подругљивим гласом, па наша заједница заслужује стоседамнаест улица у Београду, а где су остали градови у којима су Јевреји бар у последња два века играли значајне улоге, градови као што су Шабац, Ниш, Суботица, Сомбор, Нови Сад?

То је чисто лудило, супротставио му се мој први познаник. Најпре би требало утврдити, рекао је он, како су друге етничке групе заступљене у свемиру београдских улица – колико их, на пример, имају Роми и Словенци, Мађари и Американци, Канађани и Хрвати, и тако даље. Тек тада, када би све то било исказано у бројевима и процентима, могли бисмо тачно да кажемо да ли је седамнаест улица мало или много.

Мој други познаник није попуштао и почео је да набраја разне угледне личности јеврејског порекла, лекаре, архитекте, политичаре, глумце, музичаре, све оне који су, по његовом дубоком уверењу, заслужили да добију улицу. Улицу, нагласио је, а не неку фонтану или корпу за отпатке.

И док су они наставили да воде борбу око правог броја улица за београдске и српске Јевреје, помислио сам да је ипак најбољи систем за називе улица онај бројчани, који се користи у многим великим и малим местима на северноамеричком континенту. Систем је једноставан – хоризонтално су улице а вертикално авеније. Једино се треба договорити одакле почињу да се броје. Улице у оним деловима градова који нису из разних разлога покривени овом мрежом добијају неутралне називе, често повезане са именима биљака и животиња. Наравно, може неко да се побуни што му се улица зове Славујева а не Лимунова, али сумњам да би било ко уложио много труда у такву расправу.

С друге стране, расправа о стварним људима може бескрајно да траје а да не доведе ни до каквих резултата. Ено, моји познаници се и даље споре око броја „јеврејских” улица у Београду, а нису одмакли даље од почетка.

Међутим, требало би озбиљно размислити о томе да једна улица, а може и обичан сокак у близини неког фудбалског стадиона, понесе име једног младог Јеврејина из Београда. Он се звао Хуго Були и крајем 1895. године донео је из Швајцарске, где је био на студијама, прву фудбалску лопту у Београд и за фудбал заинтересовао чланове новоосноване лоптачке секције гимнастичког спортског друштва „Соко”. Само шест месеци касније, у мају 1896. у Београду је, захваљујући његовом труду, одиграна прва јавна фудбалска утакмица у Србији. С обзиром на то да је фудбал сада најпопуларнији спорт у Србији, мислим да се због те, осамнаесте „јеврејске” улице у Београду, нико не би бунио.